On. Onaj iz logora. Zapovjednik kojeg sam toliko puta vidio u svojim najgorim snovima.
Stajao je nekoliko metara od mene, sada potpuno sijede kose i pogurenih ramena. Ali oči sam prepoznao odmah. I on je prepoznao mene.
Nisam mogao izgovoriti ni riječ. A onda se iza mene začuo glas moje snahe:
„Tata! Pa stigao si!“
Okrenuo sam se prema njoj i osjetio kako mi se zemlja pomjera pod nogama. Čovjek kojeg sam pokušavao zaboraviti skoro 30 godina bio je njen otac.
Prišao mi je polako. Ruke su mu drhtale.
„Znam ko si“, rekao je tiho. „I znam da ništa što kažem ne može promijeniti ono što je bilo.“
U meni su se vratile slike za koje sam mislio da sam ih zakopao. Htio sam otići, ali tada sam kroz otvorena vrata sale ugledao svog sina kako pleše sa svojom suprugom. Bili su srećni.
Čovjek ispred mene spustio je glavu.
„Ne tražim da zaboraviš. Samo te molim da naša djeca ne nose ono što smo mi ostavili iza sebe.“
Dugo sam ćutao, a onda sam mu rekao:
„Prošlost ne mogu izbrisati. Ali neću dozvoliti da uništi njihovu budućnost.“
Te večeri nisam oprostio. Za neke stvari oproštaj ne dolazi u jednom trenutku. Ali sam odlučio da mržnju ne ostavim u nasljedstvo svom sinu.
