„Mama, danas stvarno ne mogu. Imam obaveza. Pomjeri pregled za drugi dan.“
Nisam ništa rekla. Samo sam spustila telefon. Bilo mi je teško, ali sam pomislila da zaista ima važnijih obaveza.
Obukla sam kaput i krenula pješice prema glavnom putu, nadajući se da će neko naići. Poslije nekoliko minuta zaustavio se automobil. Za volanom je bio moj komšija.
„Kuda ste krenuli sami ovako rano?“
Kada sam mu objasnila, bez razmišljanja me odvezao do grada i sačekao da završim pregled.
Na povratku smo prošli pored jednog kafića. Pogledala sam kroz prozor i ugledala svog sina. Sjedeo je opušteno s prijateljima, pio kafu i smijao se.
Dakle, to su bile njegove „obaveze“.
Nisam mu ništa rekla.
Nekoliko sedmica kasnije došao je kod mene i rekao:
„Mama, razmišljali smo da prodaš kuću. Mogla bi preći kod nas, a novac bismo uložili u veći stan.“
Pogledala sam ga i prvi put bez griže savjesti odgovorila:
„Ne, sine. Kuću neću prodati. A jednog dana, kada je više ne bude trebalo meni, ostaviću je onome ko je bio uz mene kada mi je pomoć zaista bila potrebna.“
Tada je prvi put shvatio da tog jutra nisam samo tražila prevoz do doktora. Tražila sam sina.
