Rekao sam joj da odmah sjedne i da novac vrati u novčanik.
„Nećete platiti ništa. Idemo pravo u hitnu.“
Djevojčica je bila blijeda i jedva je držala oči otvorene. Vozio sam koliko sam mogao brzo, ali oprezno. Majka ju je cijelim putem držala za ruku i tiho joj govorila da izdrži još malo.
Kada smo stigli, utrčao sam unutra i pozvao medicinsko osoblje. Odmah su preuzeli djevojčicu.
Majka je ostala u hodniku, uplakana i uplašena. Nisam imao srca da je ostavim samu, pa sam parkirao taksi i čekao s njom.
Poslije nekog vremena izašao je doktor.
„Dobro je što ste je doveli odmah“, rekao je. „Da ste čekali još nekoliko sati, moglo je biti mnogo ozbiljnije.“
Žena je zaplakala od olakšanja i pokušala mi ponovo dati onih 500 dinara.
Nisam ih uzeo.
Nekoliko dana kasnije, dok sam čekao mušteriju, neko je pokucao na prozor taksija. Bila je to ona žena, a pored nje djevojčica — nasmijana i zdrava.
U rukama je držala mali crtež automobila i ispod njega napisala:
„Hvala čika taksisti što me je odvezao doktoru.“
Taj crtež nisam bacio. Godinama je stajao zakačen u mom taksiju i podsjećao me da ponekad najvrijednija vožnja bude upravo ona koju nikada ne naplatiš.
