A onda sam uradila ono za šta sam mislila da nikada neću imati snage.
Sačekala sam da ode na posao, spakovala najvažnije stvari i pozvala majku. Kada je čula moj glas, nije postavljala pitanja. Samo je rekla: „Dolazim po tebe.“
Prije nego što sam izašla, ostavila sam mu ključ na stolu i kratku poruku:
„Ljubav nije strah. Ljubav nije kontrola. I ljubav nikada nije udarac.“
Kada je shvatio da sam otišla, telefon mi nije prestajao zvoniti. Prvo je molio, zatim obećavao da će se promijeniti, a onda se ponovo naljutio. Nisam odgovorila.
Prvi put sam sve ispričala porodici i prijateljima. Više nisam željela da krijem ono što mi se dešavalo. Uz njihovu pomoć napravila sam siguran plan i odlučila da se ne vraćam.
Mjesecima poslije još sam se ponekad pitala jesam li mogla nešto drugačije. Ali svaki put bih se sjetila jedne stvari: prvi udarac nije bio moja sramota, ali odlazak je bio moja odluka.
Danas, kada me neko pita šta bih rekla onoj osamnaestogodišnjoj djevojci koja je vjerovala da će ljubav promijeniti nasilnog čovjeka, odgovorim samo:
„Ne čekaj da postane gore. Ljubav ne treba da boli.“
