„Zvao sam da joj kažeš da razgovor kasni“, promrmljao je. Direktorica se nasmijala i objasnila da joj je jutro počelo problemom s automobilom. Njen otac je došao da popravi rasvjetu, vidio spisak kandidata i prepoznao moje ime s fascikle. Plašio se da ću otići ako dugo budem čekala.
Nije imao moj broj, a nju nije uspijevao da dobije dok je organizovala prevoz. Njihovo kratko prepiranje bilo je toliko obično da je nestao moj strah od nekakvog skrivenog testa. On je sklonio kiflu i alat, a direktorica otvorila prijavu i zamolila me da počnemo.
Razgovor nije trajao pet minuta. Pitala me je o prethodnom poslu, dala mi zadatak da sredim narudžbe i tražila da objasnim kako bih riješila reklamaciju. Na jednom pitanju sam zastala i priznala da nešto nisam ranije radila. Rekla sam kako bih pokušala da naučim, umjesto da izmišljam iskustvo koje nemam.
Kad sam izašla, njen otac je sjedio na hodniku. „Kako je prošlo?“ pitao je tiše nego što je govorio pred kćerkom. Rekla sam da ne znam, ali da sam bar prestala da se tresem. Podigao je papirnu kesu. Otišao je po još dvije kifle, da ovog puta nijedno od nas ne ostane gladno. Pojeli smo ih ispred zgrade.
Ponudu sam dobila tri dana kasnije. Direktorica je rekla da sam dobro uradila praktični zadatak i da im odgovara način na koji razgovaram s ljudima. Bilo mi je važno što posao nisam dobila kao nagradu za doručak. Na probnom radu morala sam da pokažem isto ono što i svako drugi, uz mnogo pitanja i poneku grešku. Prve sedmice sam se vraćala kući umorna, s novim imenima i pravilima u glavi. Bilježila sam sve što nisam znala. Posao mi je značio previše da bih očekivala da me tuđa dobra volja zamijeni u učenju.
Danas njen otac povremeno dođe da popravi nešto što niko drugi ne primjećuje dok se ne pokvari. Kada ga vidim ispred pekare, mahnemo jedno drugom. Nekad on plati kifle, nekad ja. Prvu platu sam dočekala s punim frižiderom i računima koji više nisu čekali u ladici. Ipak, najjasnije pamtim ono jutro kada mi je nepoznat čovjek jednostavno poželio sreću.
