Sjetila sam se putovanja čim sam vidjela kartu. Autobus se pokvario, nas dvoje smo satima čekali zamjenu i dijelili mandarine iz moje torbe. Pričao je da odlazi na sezonski posao, ja da počinjem studije. Kada smo se rastajali, napisala sam broj i rekla mu da se javi ako ponovo dođe.
„Nazvao sam“, rekao je. „Dva puta. Poslije toga mi je bilo glupo.“ Tada sam promijenila broj zbog izgubljenog telefona. Nikada nisam saznala da je pokušao, a on je mislio da sam mu iz pristojnosti dala pogrešan broj. Nismo imali ni prezimena jedno drugog, samo uspomenu na dugo čekanje pored puta.
Prepoznao me je kada sam se doselila. Ja njega nisam, s kraćom kosom, bradom i petnaest godina koje su se desile između nas. Vidio je da prolazim kroz težak period i nije znao kako da mi priđe a da ne zvuči kao stranac koji zna previše. Mandarina mu se učinila kao dovoljno mali početak.
Rekla sam mu da je mogao običnim riječima objasniti ko je. Složio se i priznao da je prvu čokoladicu čuvao nekoliko dana prije nego što ju je pojeo. Smijali smo se svojoj nespretnosti. Nije me pitao jesam li sada spremna za vezu, nego kakvu kafu stvarno volim, jer je onu iz papirne čaše popio bez šećera i jedva preživio.
Počeli smo da šetamo poslije posla. Nismo pokušavali da nadoknadimo petnaest godina za dvije sedmice. Pričao mi je o svom razvodu, ja njemu o svom. Nekad bismo se samo vratili iz prodavnice s istim kesama i ostali pred liftom, nastavljajući razgovor iako smo oboje rekli da žurimo. Poslije nekoliko šetnji prestala sam unaprijed smišljati razlog da odem kući. Ostajala bih zato što mi je prijatno. Nakon razvoda mi je i ta jednostavna mogućnost djelovala kao nešto što moram ponovo naučiti.
Jednog jutra na mom otiraču stajala je prazna zdjela i cedulja: „Nemam mandarine. Imam doručak. Treći sprat.“ Otišla sam u staroj trenerci, s kafom koju je ovog puta mogao sam zasladiti. Staru kartu je još čuvao. Novi broj je odmah upisao, pozvao me predamnom i zadovoljno rekao da sada bar znamo da radi.
