U podrumu je stajao grnčarski točak. Pored njega su bile police, vreće gline i kecelja s mojim imenom. Godinama sam pričala da bih voljela ponovo praviti šolje, ali sam poslije posla uvijek nalazila nešto preče. Muž je sa stanodavkom dogovorio da prazan prostor na nekoliko mjeseci pretvorimo u malu radionicu.
To nije objašnjavalo ljubavne poruke. Prekrstila sam ruke i zatražila da počne od početka. Prve večeri stanodavka je pomislila da joj muž piše s novog broja. Njih dvoje su se baš tada svađali oko njegove odluke da proda stari automobil. Zato je odgovorila da je i njoj teško i da moraju ozbiljno razgovarati.
Kad je moj muž poslao fotografiju našeg vjenčanja, shvatila je grešku. Nazvala ga je, oboje su se smijali, a on joj usput priznao da pokušava da se pomiri sa mnom i priprema iznenađenje. Nastavili su razgovor o podrumu na istom broju koji je on, očigledno bez gledanja, ostavio pod imenom „Ljubav“.
Ono što je obećao da donese bila je preostala kirija za prostor. Stanodavka je tražila da ne saznam posljednja jer joj je već ispričao da sam se ranije ljutila kada nešto veliko dogovori bez mene. Ovaj put je bar ostavio mogućnost da odustanemo ako mi radionica ne odgovara. Pokazao mi je dogovor prije nego što sam išta potpisala.
Izvadila sam telefon i zamolila ga da predamnom pozove broj sa mog ekrana. Zatim sam mu upisala kontakt: „Žena s kojom si stvarno oženjen“. Stanodavki smo zajedno poslali izvinjenje. Odgovorila je fotografijom svog muža koji pere automobil, uz poruku da je i kod njih pomirenje u toku. Najviše me je iznenadilo što je zapamtio koji sam točak godinama gledala u izlogu. Nisam ni znala da sluša kada usput pričam o stvarima koje želim, a onda ih sama proglasim nepotrebnim troškom.
Radionicu smo ipak uredili. Prva šolja ispala mi je kriva i predebela, a on je insistirao da baš iz nje pije kafu. Svađu smo morali riješiti razgovorom, poklon je nije mogao izbrisati. Ipak, kada ga danas čujem kako nekome govori da mu bez mene ručak nema ukus, prvo provjerim je li nazvao pravi broj.
