NA OSTAVINSKOJ RASPRAVI POSLIJE SMRTI MOG OCA ADVOKAT JE TRAŽIO DA DONESEMO JOŠ JEDNU STOLICU – A ONDA JE UŠAO ČOVJEK KOJI JE IZGLEDAO POTPUNO KAO MOJ POKOJNI BRAT
Poslije očeve smrti mislila sam da više nema porodičnih tajni.
Prevarila sam se.
Na ostavinsku raspravu došli smo moja majka, moj stariji brat Nikola i ja.
Moj mlađi brat Aleksandar poginuo je prije dvanaest godina.
Imao je samo 24 godine.
Njegova smrt potpuno je slomila oca. Poslije toga gotovo nikada nije pričao o njemu.
Kada smo sjeli u kancelariju, advokat je pogledao dokumente i rekao sekretarici:
„Molim vas, donesite još jednu stolicu.“
Nikola se nasmijao.
„Za koga? Svi smo ovdje.“
Advokat ga je pogledao.
„Niste.“
Majka je istog trenutka problijedjela.
Primijetila sam.
„Mama, šta ti je?“
„Ništa.“
Nekoliko minuta kasnije vrata su se otvorila.
Ušao je muškarac od oko trideset pet godina.
Kada sam ga ugledala, nisam mogla udahnuti.
Imao je Aleksandrovo lice.
Iste oči.
Istu kosu.
Čak je imao mali ožiljak iznad lijeve obrve na gotovo istom mjestu kao moj pokojni brat.
Majka je ispustila torbu.
„Ne…“
Čovjek je pogledao nju.
„Dobar dan, gospođo.“
Nikola je ustao.
„Ko si ti?“
„Zovem se Filip.“
Advokat je pokazao na praznu stolicu.
„Sjednite.“
Niko nije govorio.
Tada je advokat otvorio očev testament.
Kuća je pripala majci.
Nikola i ja dobili smo dio zemlje i ušteđevinu.
A onda je pročitao:
„Vikendica na jezeru i račun koji se vodi uz nju ostavljaju se Filipu Petroviću.“
Nikola je udario rukom o sto.
„Ko je taj čovjek?!“
Filip je samo gledao majku.
Advokat je izvadio fotografiju.
Na njoj su bili moj otac i Filip.
Fotografija je snimljena prije šest mjeseci.
Dakle, otac ga je poznavao.
„Mama“, rekla sam, „ko je on?“
Počela je plakati.
Nikola je ponovio:
„KO JE ON?“
Majka je jedva izgovorila:
„Mislila sam da ga nikada više neću vidjeti.“
Okrenula sam se prema Filipu.
„Vi poznajete moju majku?“
Klimnuo je glavom.
„Poznajem je cijelog života.“
Tada je iz džepa izvadio fotografiju dvije bebe.
Na poleđini je pisalo:
„ALEKSANDAR I FILIP – 1990.“
Noge su mi zadrhtale.
„Aleksandar je imao blizanca?“
Majka je pokrila lice rukama.
Priznala je da je rodila dva dječaka.
Aleksandra i Filipa.
Ali Filip je ubrzo nakon rođenja teško obolio.
Porodica je tada prolazila kroz užasan period, a očev stariji rođak i njegova supruga nisu mogli imati djecu.
„Dali ste im svoje dijete?“, pitala sam.
„Nije bilo tako jednostavno.“
Filip ju je prekinuo.
„Meni su cijeli život govorili da ste umrli.“
Majka je počela još jače plakati.
„Nisam znala da su ti to rekli.“
„Otac je znao gdje sam“, rekao je Filip.
„Pronašao me prije četiri godine.“
Nikola je gledao fotografiju.
„Zašto nam ništa nije rekao?“
Advokat je odgovorio:
„Zato što mu je Filip postavio jedan uslov.“
„Kakav?“
Filip se okrenuo prema nama.
„Htio sam prvo saznati šta se stvarno dogodilo Aleksandru.“
U kancelariji je nastala tišina.
„Šta to znači?“, pitala sam.
Aleksandar je poginuo kada je automobil sletio s puta.
Tako nam je rečeno.
Filip je otvorio fasciklu koju je donio sa sobom.
„Vaš otac je posljednje četiri godine ponovo istraživao njegovu smrt.“
Nikola se nasmijao.
„Kakvu smrt? Bila je nesreća.“
Filip ga je pogledao.
„Ne.“
Izvadio je nekoliko fotografija uništenog automobila.
„Kočnice su bile presječene.“
Majka je vrisnula.
„To nije istina!“
Filip je spustio izvještaj na sto.
„Ovo je nezavisno vještačenje koje je vaš muž naručio prošle godine.“
Pogledala sam Nikolu.
Bio je potpuno miran.
Previše miran.
„Zašto bi neko želio ubiti Aleksandra?“
Filip nije odgovorio.
Umjesto toga, advokat je izvadio malu crnu kutiju.
„Vaš otac je tražio da ovo pustimo tek kada svi budete prisutni.“
Unutra je bio USB.
Na ekranu se pojavio naš otac.
Snimak je napravljen nekoliko dana prije njegove smrti.
Izgledao je umorno.
„Ako gledate ovo, znači da nisam uspio završiti ono što sam započeo.“
Majka je zaplakala.
Otac je nastavio:
„Aleksandrova smrt nije bila nesreća.“
Nikola je ustao.
„Neću slušati ovo.“
Filip je stao ispred vrata.
„Sjedi.“
„Pomjeri se.“
Tada je otac na snimku izgovorio:
„Osoba koja je posljednja vidjela Aleksandra živog svih ovih godina lagala je policiji.“
Pogledala sam Nikolu.
On je tvrdio da je te večeri bio kod kuće.
Ali otac je nastavio:
„Pronašao sam fotografiju sa benzinske pumpe napravljenu četrdeset minuta prije nesreće.“
Na ekranu se pojavila mutna fotografija.
Aleksandar je stajao pored automobila.
A pored njega je bio još neko.
Nikola je problijedio.
„To nisam ja.“
Zumirali smo fotografiju.
Nije bio Nikola.
Bila je žena.
Majka je naglo ustala.
„Ugasi snimak.“
Pogledala sam je.
„Zašto?“
„Molim te.“
Otac je tada izgovorio njeno ime.
„MILENA, ZNAM DA SI TE VEČERI BILA SA ALEKSANDROM.“
Majka se uhvatila za sto.
„Mama?“
„Mogu objasniti.“
Ali snimak je nastavljen.
„I znam šta ste Aleksandar i ti pokušavali sakriti od ostale djece.“
Filip je pogledao majku.
„Šta ste skrivali?“
Nije odgovorila.
Advokat je tada otvorio posljednju kovertu koju je otac ostavio.
Unutra nije bilo pismo.
Bio je rezultat DNK testa.
Na njemu su bila dva imena:
ALEKSANDAR PETROVIĆ
i
NIKOLA PETROVIĆ
Pored njih je stajala jedna rečenica:
„BIOLOŠKO SRODSTVO: ISKLJUČENO.“
Nikola je zurio u papir.
„Šta ovo znači?“
Majka je počela odmahivati glavom.
„Nemojte.“
Ali Filip je pročitao ostatak nalaza.
A onda pogledao Nikolu.
„Ti nisi sin čovjeka kojeg si cijelog života zvao ocem.“
Nikola je pogledao majku.
„Ko je onda moj otac?“
Ona nije odgovorila.
Advokat je izvadio još jednu zapečaćenu kovertu.
Na njoj je očevim rukopisom pisalo:
„NIKOLA – OTVORI OVO TEK KADA SAZNAŠ ZAŠTO JE ALEKSANDAR MORAO UMRIJETI.“
Nikola je krenuo prema koverti.
Ali majka ju je zgrabila prije njega.
I prvi put tog dana vidio sam pravi strah u njenim očima.
„Ovo ne smijete otvoriti.“
Filip ju je pitao:
„Zašto?“
Majka je stegla kovertu i prošaptala:
„ZATO ŠTO ČOVJEK ČIJE JE IME UNUTRA JOŠ UVIJEK MISLI DA NIKO OD VAS NE ZNA DA POSTOJI.“
