…imate rok od osam dana da se izjasnite kao novi vlasnik stana.
Pročitala sam pismo tri puta. U tužbi je pisalo da žena koju nikada nisam videla tvrdi da deo stana pripada njoj.
Odmah sam pozvala agenta. Telefon mu je bio isključen.
Pozvala sam vlasnika. I njegov broj je odjednom bio nedostupan.
Tada mi je prvi put postalo jasno da možda ništa nije bilo onako čisto kako je izgledalo.
Sa advokatom sam otišla u katastar i počela da proveravam svaki dokument. Ugovor koji sam potpisala bio je uredan. Vlasništvo je bilo upisano. Nije bilo hipoteke.
Ali postojao je jedan detalj koji niko nije pomenuo.
Prethodni vlasnik imao je sestru.
Žena koja me je tužila pojavila se na prvom ročištu. Očekivala sam nekoga ko će pokušati da mi uzme stan, ali čim me je videla, počela je da plače.
„Vi stvarno niste znali?“ pitala me je.
Tada je priča dobila potpuno drugi smer.
Stan je nekada pripadao njihovoj majci. Posle njene smrti brat je nasledio stan na osnovu dokumenta za koji je sestra godinama tvrdila da je falsifikovan. Sudski postupak je postojao i pre moje kupovine, ali još nije bio zaveden kao teret na način koji bi običan kupac lako primetio.
Najgore od svega bilo je to što je agent znao.
Žena mi je pokazala poruke u kojima je nekoliko meseci ranije upozorila agenciju da je spor u toku. Agent joj je odgovorio da „to nije njegov problem“.
Tada sam prestala da se ljutim na nju.
Nas dve smo, zapravo, bile prevarene od istih ljudi.
Moj advokat je predložio nešto što u početku nisam želela ni da čujem: umesto da se godinama borimo jedna protiv druge, da zajedno krenemo protiv prodavca i agencije.
Pristala je.
Naredna četiri meseca bila su užasna. Nisam znala hoću li ostati bez stana i novca. Već sam bila kupila zavese koje nikada nisam okačila.
A onda je stigao preokret.
Na poslednjem ročištu prodavac je ponudio nagodbu. Vratio mi je veliki deo novca, njegova sestra je dobila svoj nasledni deo, a meni je ponuđena mogućnost da stan ipak zadržim po znatno nižoj konačnoj ceni.
Prihvatila sam.
Agent je kasnije izgubio licencu za rad u agenciji nakon što su se pojavili i drugi ljudi sa sličnim pritužbama.
Najčudnije od svega?
Žena čije me je ime na tužbi prvog dana prestravilo danas živi dva sprata iznad mene. Posle svega smo postale prijateljice.
A one zavese koje sam birala kada je stiglo pismo? I dalje vise u dnevnoj sobi.
Samo što svaki put kada ih pogledam, setim se koliko „čisti papiri“ mogu biti prljava priča.
