„Mogu li samo da pitam zašto odlučuješ umjesto nje?“ rekla je svekrva dovoljno glasno da je momak čuje. Djevojka je spustila pogled. Momak se nasmijao i rekao da se šalio, ali je i dalje držao ruku oko njenog zgloba. Svekrva je mirno zamolila vozača da sačeka trenutak na stanici. Pomislila sam da će napraviti scenu, pa sam joj šapnula da nije vrijedno svađe. Ona me pogledala i rekla: „Ne svađam se. Samo pitam djevojku šta ona želi.“
Djevojka je jedva čujno rekla da želi ustati. Momak je ponovio da nema potrebe, pa mu je svekrva rekla da je čula odgovor. Tada su se uključile još dvije putnice. Jedna je ponudila meni mjesto, druga je stala uz djevojku. Svekrva se nije približavala momku niti mu prijetila. Samo je, pred svima, ponavljala jednostavno pitanje: „Hoćeš li pustiti njenu ruku?“ Kad je napokon pustio, na zglobu se vidio crven trag.
Na sljedećoj stanici momak je iskočio iz autobusa, crven u licu. Dobacio je djevojci da pođe s njim ako zna šta je dobro za nju. Ona je ostala. Vozač je zatvorio vrata tek kada je pitao da li želi sići. U autobusu je zavladala neprijatna tišina, ali svekrva je sjela pored nje i ponudila joj flašicu vode. Nije tražila objašnjenje niti je govorila šta mora uraditi. Rekla joj je samo da može pozvati nekoga kome vjeruje.
Djevojka je nazvala sestru. Dok su razgovarale, saznali smo da se plašila da joj momak ne pregleda telefon. Sestra ju je čekala kod biblioteke, dvije stanice dalje. Izašla sam s njima, noseći kćerku u naručju. Kad je sestra stigla, zagrlile su se tako snažno da smo svi skrenuli pogled. Djevojka je zapisala broj moje svekrve, ali je ona rekla da pomoć već ima: sestru koja joj se javila čim je pozvala.
Kasnije sam svekrvi priznala da sam se naljutila kad je progovorila. Rekla je da razumije, jer se i ona nekad bojala tuđih ispada. „Zato nisam govorila njemu šta da radi s njom“, odgovorila je. „Pitala sam nju.“ Tog dana nisam zapamtila momkovo lice. Zapamtila sam kako se djevojci promijenilo držanje kada je neko prvi put sačekao njen odgovor.
