„Prije nego što je natjeraš da plati, možda bi trebalo da kažeš čiji je automobil zaista oštetila.“ Svi smo se okrenuli prema kolegi. Šef je pokušao da ga prekine, ali on je izvadio telefon i pokazao fotografiju snimljenu nekoliko minuta ranije. Na njoj se jasno vidjelo kako šef parkira preko dvije označene trake, tik uz ulaz, iako to mjesto nije pripadalo njemu.
I dalje sam znala da sam kriva za ogrebotinu i nisam bježala od odgovornosti. Međutim, kolega je objasnio da je moj šef tog jutra vozio službeni automobil firme, a ne svoje vozilo, i da je zaposlenima mjesecima govorio da nema novca za popravke opreme. Auto je, prema evidenciji, trebalo da bude kod drugog kolege na službenom putu. Odjednom više nije vikao. Samo je tražio da svi uđemo unutra.
Kasnije me je pozvao u kancelariju i ponudio da „zaboravimo cijelu stvar“ ako nikome ne spominjem fotografiju. Odbila sam. Rekla sam da ću prijaviti štetu osiguranju i platiti ono što zakon i procjena nalažu, ali da neću učestvovati u prikrivanju nečega što nema veze sa mnom. Njegovo lice se ponovo zacrvenjelo, samo ovog puta nije imao publiku na koju bi mogao da viče.
Istog dana uprava je pregledala GPS evidenciju vozila. Ispostavilo se da je šef službeni auto koristio privatno sedmicama i troškove goriva pripisivao terenskim poslovima. Ogrebotina koju sam napravila bila je najmanji problem. Pokrenut je interni postupak, a meni je osiguranje procijenilo razuman iznos koji sam uredno platila.
Kolegi sam zahvalila što me je odbranio, ali mi je rekao: „Nisam te spasio odgovornosti. Samo nisam dozvolio da te neko ponizi kako bi sakrio svoju.“ Ta rečenica mi je ostala važnija od svega. Pogriješila sam i ispravila svoju grešku. Šef je, pokušavajući da napravi predstavu od jedne ogrebotine, sam otkrio mnogo veću štetu koju je mjesecima pravio firmi.
Da
