Moja majka je više od 25 GODINA svakog mjeseca odlazila u jednu malu kuću na drugom kraju grada.
Uvijek bi ponijela kesu hrane i jednu bijelu kovertu.
Kada bih je pitao kome ide, govorila je:
„Jednoj staroj prijateljici kojoj sam obećala da ću pomagati.“
Nikada nisam upoznao tu prijateljicu.
Majka je umrla prije pola godine.
Prošle sedmice zazvonio mi je telefon.
Nepoznata žena je rekla:
„Vi ste Marijin sin? Morate doći po stvari koje je vaša majka ostavila kod mene.“
Otišao sam na adresu.
Vrata mi je otvorila starica od skoro osamdeset godina.
Čim me je ugledala, rekla je:
„Isti si on.“
„Kao ko?“
Nije odgovorila.
Odvela me u sobu i iz ormara izvadila veliku kutiju.
Unutra su bile fotografije moje majke, pisma i desetine koverti.
Na jednoj fotografiji majka je držala dječaka od možda pet godina.
Na poleđini je pisalo:
„SAŠA – 1985. NIKADA NE SMIJE SAZNATI.“
Zaledio sam se.
„Ko je Saša?“
Starica je odgovorila:
„Moj sin.“
Pomislio sam da je majka godinama pomagala njenom djetetu.
Ali tada je dodala:
„Samo što ga ja nisam rodila.“
Izvadila je rodni list.
U rubrici MAJKA stajalo je ime moje majke.
Noge su mi se odsjekle.
„Moja majka je imala još jednog sina?“
Starica je klimnula.
„Rodila ga je mnogo prije tebe. Porodica ju je natjerala da ga ostavi.“
„Gdje je Saša danas?“
Starica je pogledala kroz prozor.
„Viđaš ga češće nego što misliš.“
Uzela je telefon i nekoga pozvala.
Dvadesetak minuta kasnije pred kućom se zaustavio automobil.
Kada je muškarac ušao, ostao sam bez riječi.
Poznavao sam ga skoro cijelog života.
Bio je moj porodični doktor.
Čovjek koji je liječio moju majku, mog oca, mene i moju djecu.
„Saša?“
Pogledao je staricu.
„Zašto je on ovdje?“
Ona mu je pružila majčinu kutiju.
„Vrijeme je.“
Saša je otvorio jedno pismo.
Čim je pročitao nekoliko redova, sjeo je.
„Ona je bila moja majka?“
Shvatio sam da ni on nije znao.
Ali tada smo pronašli posljednju kovertu.
Na njoj je pisalo:
„MOJIM SINOVIMA – OVO MORATE PROČITATI ZAJEDNO.“
Otvorili smo je.
Majka je priznala da Sašu nije skrivala samo zato što ga je rodila veoma mlada.
Postojao je još jedan razlog.
Na posljednjoj stranici nalazilo se ime njegovog oca.
Kada sam ga pročitao, pogledao sam Sašu.
On je gledao mene.
Jer čovjek naveden kao njegov otac imao je ISTO IME I PREZIME KAO ČOVJEK KOJI JE ODGOJIO MENE.
Tada smo shvatili da pitanje više nije bilo jesmo li braća.
Pitanje je bilo koliko dugo je naš otac znao da Saša postoji.
