„Ja u tu šupu ne ulazim. Neka mi neko donese kantu iza kuće“, rekla je i prekrstila ruke. Za stolom je nastala tišina. Majka je pocrvenjela, otac spustio pogled, a brat se kiselo nasmijao kao da je to šala. Mene je presjeklo što nije rekao ni riječ u našu odbranu.
Odvela sam Miru do komšinice koja je imala kupatilo u kući. Usput mi je objašnjavala da nije navikla na „takve uslove“ i da brat mora što prije prodati imanje jer se ona nikada neće vraćati na selo. Nisam se raspravljala. Kada smo se vratile, zatekla sam brata kako roditeljima govori da bi novac od prodaje mogao biti učešće za njihov stan u gradu.
Otac je tada ustao i donio staru fasciklu. Rekao je da imanje nije bratovo i da nikada neće biti prodato bez mog pristanka, jer ga je još ranije prepisao na mene. Brat je problijedio, a Mira ga je pogledala kao stranca. Ispostavilo se da joj je mjesecima pričao da je jedini nasljednik velikog zemljišta i da će poslije svadbe dobiti ozbiljan novac.
Plot twist je uslijedio prije nego što se slava završila. Mira je skinula prsten, spustila ga pred brata i rekla da problem nije spoljni WC, nego njegove laži. Izvinila se mojim roditeljima zbog grubosti i otišla sama autobusom. Nisam očekivala da će osoba koja nas je ponizila jedina imati hrabrosti da mu se suprotstavi.
Brat se godinama nije vraćao. Kada je otac obolio, ipak je došao i vlastitim rukama napravio kupatilo u kući. Nije tražio dio zemlje niti je pominjao Miru. Samo je rekao: „Sramota me je što sam tada ćutao.“ Roditelji su mu oprostili, a ja sam zapamtila da siromaštvo nije spoljni WC. Pravo siromaštvo je kada zbog tuđeg odobravanja zaboraviš ljude koji su te podigli.
