„Za prvi korak, kad budeš znao kuda ideš.“ Tako je pisalo na požutelom papiru, presavijenom preko stare štedne knjižice. Ispod su bili računi, potvrde i jedna moja fotografija iz prvog razreda. Nisam odmah razumeo šta gledam. Deda je sedeo preko puta mene i prstom prelazio preko ispucale drške torbe.
U knjižici je bilo skoro osam hiljada evra. Uplate male, nekad dvadeset, nekad pedeset, raspoređene kroz godine. Pored pojedinih datuma dopisao je: „Položio prijemni“, „Očistio godinu“, „Prvi posao preko leta“. Znao je za svaki moj uspeh, čak i za one o kojima mu nisam lično pričao.
„Ovo je za mene?“ pitao sam, a već sam osećao kako mi obrazi gore. Setio sam se koliko sam puta pred društvom rekao da mi je deda škrt. Jednom sam se našalio da će poneti penziju sa sobom u grob. Mama me je tada pogledala tako da sam ućutao, ali se nisam izvinio.
Deda je klimnuo, pa izvadio još jednu fotografiju. Na njoj je bio mlad čovek ispred radničke barake. „Meni je moj otac rekao isto ono što sam ja tebi govorio. Radi pa zaradi. Kad sam otišao, nisam imao ni za povratnu kartu.“ Zastao je. „Mislio sam da ću te tako ojačati. Sad vidim da sam nekad samo bio grub.“
Tada sam prvi put čuo da priznaje da je pogrešio. Rekao sam mu da bi mi ponekad više značilo da je sa mnom otišao po sladoled nego da je sačuvao još deset evra. Gledao je u pod, a meni je bilo žao što sam to rekao baš tog dana. Onda je pružio ruku preko stola: „Možemo li još otići?“
Veći deo novca ostavio sam za preseljenje i traženje posla. Nisam želeo da njegov trud pretvorim u jedan skup poklon. Ali tog popodneva zatvorio sam torbu, uzeo dedu pod ruku i odveo ga u poslastičarnicu u koju nisam ulazio od detinjstva.
Kad je konobar doneo račun, deda je posegnuo za novčanikom. Zaustavio sam ga. „Ovo mogu sam.“ Nasmejao se, pa mi iz tanjira ukrao trešnju. Prvi put posle mnogo godina sedeo sam s njim bez žurbe. Torba nas je čekala kod kuće.
