…nisam na spisku gostiju i da su se djeca već rasporedila za stolom. Gledala sam iza nje, u topli hodnik pun cipela, dok mi je kesa s keksom klizila iz promrzlih prstiju. Rekla sam da me je drugarica pozvala u školi. Žena je uzdahnula: „Ona svašta obećava. Idi kući, mama te sigurno čeka.“
Nije uzela ni keks ni sok. Vrata su se zatvorila, a ja sam nekoliko trenutaka stajala na stepeniku, uvjerena da će se ponovo otvoriti. Krenula sam tek kad sam kroz prozor vidjela drugaricu kako prilazi stolu. Nisam znala je li me uopšte primijetila.
Na pola puta srela sam komšiju koji je nosio drva svojoj sestri. Pitao me je zašto sam sama. Rekla sam da je proslava završena. Pogledao je na sat, pa u moju kesu, ali me nije dalje ispitivao. Otpratio me je do kuće. Mama je otvorila vrata i odmah znala da nešto nije u redu.
Slagala sam da me boli stomak. Skinula mi je mokre čarape i sjela pored peći. Tek kad je vidjela netaknut keks, počela sam da plačem. Nisam plakala što nisam bila na proslavi. Plakala sam jer sam mislila da sam uzalud potrošila njene posljednje pare.
Mama je otvorila sok i donijela dvije šolje. „Onda imamo sve za naš doček“, rekla je. Malo kasnije neko je pokucao. Komšija se vratio sa sestrom i šerpom sarme. Tvrdili su da im radio ne radi i pitali mogu li slušati naš. Naš radio je krčao toliko da smo pola pjesama sami dopjevavali.
Godinama sam pamtila ta zatvorena vrata, a skoro zaboravila ljude koji su te večeri sjeli za naš sto. Onda sam, kao odrasla, srela komšijinu sestru i pomenula njihov pokvareni radio. Nasmijala se. „Radio je radio, dijete. Brat mi je samo rekao da dvije žene ne smiju same da dočekaju ponoć tužne.“
Danas za Novu godinu uvijek kupim jedno pakovanje onog običnog keksa. Moja djeca ga jedva pogledaju pored kolača. Mama, kad dođe, uzme jedan i namigne mi preko stola. Tek nedavno sam joj priznala da sam tada mislila da sam je razočarala. Privukla me je sebi istom rukom kojom mi je one noći grijala stopala. „Samo sam htjela da mi se vratiš kući.“
