…selo u kojem se asfalt završavao ispred male prodavnice. Zamolila me je da parkiram dalje od kuće. Rekla je da je prilaz loš, ali sam vidio da do kapije vodi sasvim prohodan put. Hodala je ispred mene, nervozno otresajući prašinu s cipela.
Dočekala nas je žena u izblijedjeloj kecelji. Raširila je ruke, a moja djevojka joj je kratko dodirnula rame. „Nemoj me sad, mama, isprljaćeš me.“ Njena majka spustila je ruke kao da je zaboravila šta je htjela. Mene je pozvala unutra i pitala jesam li gladan.
Kuća je bila stara, ali čista. Na jednom zidu vidjela se vlaga, preko poderanog naslona kauča stajala je uredno oprana prostirka. Otac je ustao oslanjajući se na štap. Ponudio mi je svoje mjesto bliže peći. Dok smo jeli, moja djevojka je ispravljala majčin govor i prevrtala očima na očeve šale.
Kad je izašla da telefonira, pohvalio sam pitu. Njena majka se ozarila i odmah počela da pakuje ostatak. Otac je iz kredenca izvadio kovertu. „Daj joj ti ovo. Od mene neće pred tobom.“ Pomislio sam da joj vraća dug. Onda je dodao da su prodali posljednje dvije ovce.
Novac joj je trebao za kiriju i kurs koji je, navodno, morala hitno da plati. Meni je prethodne sedmice pokazivala novu torbu i govorila kako sve kupuje svojom zaradom. Kovertu sam ostavio na stolu. Nisam znao kako da tom čovjeku kažem ono što mi je upravo postalo jasno.
Na povratku je prvo pitala jesu li mi dali novac. Zatim se nasmijala mom ćutanju. „Nemoj sad i ti da mi držiš predavanje. Oni ništa ne troše.“ Rekao sam joj da njen otac nosi cipele zalijepljene preko đona. Odgovorila je da je navikao i okrenula se prema prozoru.
Nisam raskinuo zato što je došla iz siromašne kuće. Raskinuo sam nekoliko dana kasnije, kad je majku ponovo nazvala samo da pita za uplatu. Prije nego što je otišla iz mog stana, uzela je torbu i parfem. Posudu s pitom je ostavila. Oprao sam je i sljedećeg vikenda vratio njenoj majci. Ovog puta parkirao sam pred kapijom.
