Treće noći oluje mećava je potpuno odsekla selo od sveta. Sneg je dostigao visinu prozora, a vetrovi sa okolnih planina pokidali su dalekovode, ostavljajući kuću u potpunom mraku. Temperatura se naglo spustila ispod minus petnaest, a u staroj brvnari drvo je počelo da puca od studeni.
Oko tri sata ujutru, Nejru je probudila oštra, reska hladnoća koja se uvlačila pod jorgane. Ustala je da popije vode, ali čim je zakoračila u hodnik, osetila je ledeni vazduh koji je štipao nozdrve. Vrata bakine sobe bila su odškrinuta.
Kada je provirila, prizor joj je stegao srce.
Baka Fatima ležala je pod tri teška, stara jorgana i dva kaputa, skupljena u klupko. Iz usta joj je izlazio gust beli dim pri svakom dahu. Šporet u uglu sobe bio je potpuno hladan — u njemu nije tinjao čak ni žar, a limena kanta pored bila je prazna. Nejra je potrčala nazad i probudila Haruna, tresući ga u suzama: „Baka se smrzava, Harune… Šporet joj je leden.“
Harun je odmah upalio baterijsku lampu na telefonu i odjurio u bakinu sobu. Dotakao joj je čelo — koža joj je bila poput leda, a usne plave. Kada ju je blago prodrmao, Fatima je jedva otvorila teške, pospane oči.
„Bako, zašto nisi naložila? Šta ovo radiš?“ pitao je Harun, a glas mu je podrhtavao od šoka i besa što ranije nije primetio.
Fatima se slabašno nasmešila, pokušavajući da sakrije drhtavicu u glasu: „Nemojte trošiti, deco… Za vas mora ostati dok se put ne pročisti. Meni je dobro pod perjem, navikla sam ja…“
Harun nije čekao ni sekunde. Bez reči je izjurio u dvorište, probijajući se kroz nanose snega do stare šupe gde su držali drva. Tamo je zatekao surovu istinu: gomila na koju su računali bila je obična prazna iluzija. Ostalo je jedva desetak sitnih cepanica. Sve ostalo već je bilo preneto u dečju sobu.
Vratio se u kuću stegnutih vilica, noseći sve preostalo drvo pravo u bakinu sobu. Nejra je za to vreme donela sve jorgane i ćebad iz njihove sobe i čvrsto obgrlila baku, grejući joj ukočene ruke svojim dahom.
Zajedno su raspalili vatru u bakinom šporetu, ne štedeći nijednu cepanicu. Harun je doneo njihov stari trpezarijski sto, rastavio dve pomoćne drvene klupe iz ostave i razbio ih sekirom u drva za potpalu. Te noći nijedno od njih dvoje nije oka sklopilo. Sedeli su pored bakinog kreveta, držeći je za promrzle ruke i pazeći da plamen ne oslabi ni za trenutak.
Kada se ujutru selom prolomio zvuk prve grtalice koja je probijala smetove, Fatima je otvorila oči u toploj sobi. Videla je svoja dva unuka kako spavaju naslonjeni jedno na drugo pored užarenog šporeta, čađavih prstiju i mirnih lica. Po prvi put posle mnogo godina, starica nije brinula za zimu — znala je da kuću više ne greje samo drvo, već ljubav koju je godinama tiho i nesebično sejala.
