Iz torbe je izvadila malu crvenu kutiju. Pomislio sam da je lijek ili nakit. Držala ju je u krilu nekoliko minuta, a onda rekla da skrenem prema starom dijelu grada.
Nisam postavljao pitanja. Vozim noću godinama i naučio sam da ljudi u autu ponekad kažu više nepoznatom vozaču nego vlastitoj porodici.
Kad smo stigli pred staru kuću sa ugašenim svjetlima, zamolila me da stanem, ali da ne gasim motor.
„Ovdje sam odrasla“, rekla je.
Otvorila je kutiju. Unutra je bio muški ručni sat, star i izgreban.
Ispričala mi je da je pripadao njenom ocu. Nisu razgovarali gotovo dvanaest godina. Posvađali su se kada se udala za čovjeka kojeg otac nije prihvatao. Kasnije se razvela, život je krenuo dalje, ali ponos je ostao isti. Prije nekoliko dana saznala je da je otac teško bolestan.
„Tri noći dolazim do ove ulice i svaki put se vratim“, rekla je.
Pitao sam je želi li da je čekam. Klimnula je glavom.
Izašla je iz auta sa kutijom u ruci i prišla vratima. Pozvonila je jednom. Ništa. Drugi put. Nakon gotovo minute upalilo se svjetlo u hodniku.
Vrata je otvorio stariji čovjek.
Nisam mogao čuti šta govore. Vidio sam samo da ona prvo stoji ukočeno, a onda podiže kutiju. Čovjek ju je pogledao i spustio glavu.
Tada se dogodilo nešto što nisam očekivao. Nije je zagrlio. Samo se pomjerio u stranu i pustio je unutra.
Čekao sam skoro sat vremena.
Kada se vratila, oči su joj bile crvene, ali se prvi put te večeri smijala.
Pružila mi je novac za vožnju i rekla: „Da ste vozili brže, možda bih se opet predomislila.“
Nisam htio uzeti bakšiš. Rekao sam joj da ga sačuva.
Godinu dana kasnije, jedne subote oko ponoći, neko je pokucao na prozor mog auta na stanici. Bila je to ista žena. Pored nje je stajao stariji čovjek sa onim satom na ruci.
„Ovo je moj tata“, rekla je.
Otac mi je pružio ruku i samo rekao: „Hvala što ste one noći vozili dovoljno sporo.“
