„Pa znate, doktore, ja ujutro ustanem u šest, spremim doručak, probudim djecu, odvedem ih u školu i požurim na posao. Tamo ostanem do četiri, pa idem u prodavnicu, kuham ručak, perem, peglam i pomažem djeci oko zadaće. Kad konačno legnem, muž me pita jesam li raspoložena.“
Doktor klimnu glavom i upita muža šta on radi za to vrijeme. Muž ponosno odgovori da radi do tri, a poslije posla se odmara jer je umoran. „Ponekad iznesem smeće“, dodade kao da je upravo opisao težak fizički podvig.
Doktor izvadi blok i poče pisati recept. Muž se nasmiješi očekujući tablete ili vitamine za suprugu. Međutim, doktor pruži papir njemu. Na receptu je pisalo: usisavanje tri puta sedmično, pranje suđa svako veče, kupanje djece naizmjenično i najmanje dva ručka vikendom.
„Ali, doktore, ja nisam bolestan“, pobuni se muž.
„Niste“, odgovori doktor. „Ali vaša žena pati od hroničnog nedostatka partnera.“
Žena se prvi put tog dana nasmijala. Muž je pokušao objasniti da ne zna uključiti mašinu za veš. Doktor mu je mirno rekao da je čovjek koji zna voziti automobil sposoban pročitati četiri dugmeta. Zatim im je zakazao kontrolu za mjesec dana i naglasio da se terapija mora provoditi svakodnevno.
Na kontroli je muž ušao prvi. Rekao je da se stanje znatno popravilo, ali da sada njega često boli glava. Doktor ga upita kada se bol javlja. „Čim vidim punu korpu veša.“
Doktor mu dopisa još jednu stavku: naučiti razdvajati bijeli i šareni veš. Žena se nasmijala i šapnula da se „one stvari“ sada dešavaju češće, jer prvi put nakon godina ne liježe iscrpljena i ljuta. Muž uzdahnu, pogleda recept i reče: „Dobro, doktore, samo nemojte propisati peglanje. Od toga mi pritisak odmah skoči.“
