Upravo sam saznala da roditelji najbolje drugarice moje kćerke više ne žele da se njih dvije druže. Razlog me je potpuno šokirao – navodno „nismo isti nivo“. Oni imaju mnogo novca, kreću se u društvu uspješnih ljudi i smatraju da njihova kćerka treba da bira prijatelje iz „boljih porodica“.
Moja kćerka je došla kući uplakana i pitala me: „Mama, jesmo li mi siromašni?“
Srce mi se slomilo. Objasnila sam joj da vrijednost čovjeka nema nikakve veze s automobilom koji vozi, kućom u kojoj živi ili novcem koji ima na računu.
Ali onda sam saznala ko je insistirao da se djevojčice prestanu družiti.
Njen otac.
I tu priča postaje zanimljiva.
Prije skoro petnaest godina radila sam u jednoj maloj firmi. Tada je taj isti čovjek tek počinjao. Nije imao ni približno ono što ima danas. Dolazio je na posao starim automobilom, često pozajmljivao novac od kolega i pričao kako će jednog dana napraviti nešto veliko.
Jednog mjeseca našao se u ozbiljnom finansijskom problemu. Trebao mu je novac i molio je nekoliko ljudi za pomoć. Na kraju sam mu upravo ja pozajmila dio svoje ušteđevine.
Nikada nisam tražila ništa zauzvrat.
Godinama kasnije postao je uspješan, otvorio svoju firmu i očigledno potpuno zaboravio odakle je krenuo.
Kada smo se slučajno sreli ispred škole, prišao mi je i hladno rekao:
„Nemoj ovo shvatiti lično. Samo želimo najbolje društvo za našu kćerku.“
Pogledala sam ga i odgovorila:
„Ne shvatam lično. Samo mi je zanimljivo koliko brzo čovjek zaboravi ko mu je pomogao kada nije imao ništa.“
Lice mu se promijenilo.
Njegova supruga, koja je stajala pored njega, zbunjeno ga je pogledala i pitala:
„O čemu ona govori?“
Nastala je neprijatna tišina.
A onda je moja kćerka prišla svojoj drugarici, zagrlile su se i djevojčica je pred svima rekla ocu:
„Meni je ona najbolja drugarica. Mene nije briga koliko novca imaju njeni roditelji.“
Tog trenutka sam shvatila da su dvije djevojčice pokazale mnogo više zrelosti nego neki odrasli ljudi.
