Oženjen sam deset godina i uvek sam iskreno verovao da imam skoro savršen brak sa ženom koju sam upoznao na fakultetu, brak pun poštovanja, ljubavi i zajedničkih planova za budućnost naše dvoje dece. Ono što me je godinama zbunjivalo, a čemu nikad nisam pridavao previše značaja, bio je čudan način na koji su me komšinice iz naše ulice gledale kad bismo se sreli — ne sa uobičajenim, prijateljskim osmehom, nego sa nekim sažaljivim izrazom, praćenim pitanjima poput “kako si, jesi li dobro, drži se” koja su mi delovala neprimereno intenzivna za obično ulično pozdravljanje.
Pripisivao sam to jednostavno prirodi malih sredina gde ljudi vole da dramatizuju i tračare o svemu, ne sumnjajući da bi moglo postojati konkretno objašnjenje za tu čudnu, uporno ponavljanu brigu u njihovim glasovima.
Prošle nedelje, na proslavi krsne slave kod jednog rođaka, starija komšinica koja živi u našoj ulici već tridesetak godina, popivši malo više vina nego što je verovatno nameravala, prišla mi je sa izrazom olakšanja na licu i rekla: “Bože, konačno da neko normalan pita, mislili smo da ti je previše neprijatno da pričaš o tome pred svima.”
Zbunjen, pitao sam je o čemu tačno priča, na šta je ona, primetivši moju iskrenu zbunjenost, prekrila usta rukom u šoku i tiho upitala: “Čekaj, ti stvarno ne znaš?”
Posle mnogo insistiranja i uveravanja da zaista nemam pojma o čemu govori, konačno mi je, uz vidljivu nelagodnost, ispričala da je cela naša ulica, poslednje dve godine, znala da moja žena redovno, dva do tri puta nedeljno, dok sam ja na poslu, prima posete jednog muškarca koji dolazi u našu kuću i ostaje po nekoliko sati, ponašanje koje je izazvalo brojne komentare i sumnje među komšijama, koji su, iz nekog razloga, pretpostavili da ja to znam i jednostavno “ćutim iz ponosa”, umesto da bi im palo na pamet da sam potpuno nesvestan.
Vratio sam se kući te večeri sa osećajem mučnine, pokušavajući da smislim kako da proverim istinitost onoga što sam čuo bez da odmah izazovem svađu na osnovu same glasine. Odlučio sam da sledeće nedelje, umesto da odem na posao kako je uobičajeno, ostanem “bolestan” kod kuće, samo da vidim da li će se obrazac koji su komšinice opisale zaista ponoviti.
Tačno kako su rekle, oko podneva je stigao muškarac koga sam odmah prepoznao — bio je to njen bivši profesor sa fakulteta sa kojim je, ispostavilo se kad sam ih suočio, održavala vezu poslednje dve godine, koristeći moje radno vreme za sastanke koje je pažljivo planirala oko mog rasporeda.
Brak je sada u potpunom rasulu, prolazimo kroz proces razvoda, a ja se i dalje pitam kako je moguće da je cela naša ulica znala istinu o mom sopstvenom braku pre mene, čuvajući to kao neku vrstu nepisanog, kolektivnog tajanstva, dok sam ja, potpuno nesvestan, nastavljao da živim u uverenju da imam srećan, stabilan porodični život.
