Celog života sam osećao neobjašnjivu, ali konstantnu prazninu u odnosu sa roditeljima, osećaj da nikad nisam potpuno dovoljno dobar, bez obzira na moje uspehe koji su, objektivno gledano, bili sasvim solidni — dobre ocene tokom školovanja, uspešna karijera u inženjerstvu, stabilan brak i porodica koju sam sam izgradio. Svaki moj uspeh, svako moje postignuće koje sam sa ponosom delio sa roditeljima, izgledalo je kao da nailazi na neku suptilnu, teško opisivu rezervisanost, umesto na čistu, nesputanu radost koju sam primećivao kod roditelja mojih prijatelja kad bi njihova deca postigla nešto slično.
Prošlog meseca, nakon iznenadne smrti oca od infarkta, pomagao sam majci da sredi tavan porodične kuće, prostor pun starih stvari akumuliranih tokom decenija koje niko nikad nije imao vremena ili volje da temeljno pregleda i organizuje. Duboko u jednom starom ormaru, iza gomile zimske odeće koju više niko nije nosio, naišao sam na malu, prašnjavu kutiju koju nikad ranije nisam video, kutiju punu dečjih stvari — malih igračaka, odeće za bebe i male dečake, i nekoliko požutelih fotografija dečaka koji mi je, dok sam pažljivo razgledao fotografije, delovao neverovatno poznato, sa crtama lica koje su podsećale i na mene i na oca, ali koga sam sa sigurnošću znao da nikad nisam video ranije, ni na jednoj porodičnoj fotografiji koju sam poznavao iz svog detinjstva.
Na poleđini jedne od fotografija, majčinim prepoznatljivim rukopisom, pisalo je ime — Nikola — i datum rođenja koji je, kad sam brzo izračunao, prethodio mom sopstvenom rođenju za samo dve godine, datum koji nikad ranije nisam čuo pomenut u bilo kom kontekstu tokom celog mog života u ovoj porodici.
Sedeo sam na tavanu, potpuno zbunjen i uznemiren, sa kutijom u krilu, čekajući majku koja je bila u dnevnoj sobi, dok sam pokušavao da razumem ko je taj dečak i zašto nikad, tokom četrdeset godina mog života, nisam čuo ni najmanji nagoveštaj njegovog postojanja.
Kad sam sišao sa kutijom i pokazao majci fotografije, tražeći objašnjenje, njeno lice je prebledelo, i, nakon dugog, teškog ćutanja praćenog suzama koje su počele da teku niz njeno lice, konačno mi je ispričala istinu koju su ona i otac, ispostavilo se, nosili kao duboko skrivenu, nikad izgovorenu tajnu kroz čitav moj život.
Nikola je bio moj stariji brat, rođen dve godine pre mene, koji je, u uzrastu od svega osamnaest meseci, iznenada preminuo od komplikacija vezanih za tešku upalu pluća, u vreme kad medicina u našem malom mestu nije bila dovoljno razvijena da efikasno leči takve komplikacije kod tako male dece. Gubitak je, prema majčinim rečima, potpuno slomio oboje roditelja, ostavljajući ranu koju nikad nisu uspeli, ili možda nikad nisu ni pokušali na zdrav način, da potpuno zaleče.
Kad sam se rodio, samo godinu i po kasnije, roditelji su, umesto da mi otvoreno kažu za postojanje brata koga sam izgubio pre nego što sam uopšte imao priliku da ga upoznam, odlučili da jednostavno nikad ne pominju njegovo postojanje, verovatno pokušavajući da zaštite i sebe i mene od bola tog gubitka, ali stvarajući, nesvesno, dinamiku u kojoj sam, kako mi je majka, plačući, konačno priznala, “uvek bio malo poređen, čak i kad to nismo direktno govorili, sa slikom brata koga smo izgubili i koga smo, na neki način, idealizovali kroz godine tuge, slikom deteta koje nikad nije imalo priliku da razočara nas, da napravi greške koje deca prave odrastajući, dok si ti, kao živo, stvarno dete, neizbežno imao mane i greške koje smo, možda, nesvesno poredili sa savršenom, zamrznutom slikom brata koga smo izgubili pre nego što je uopšte imao priliku da izraste u stvarnu, kompleksnu osobu.”
Bio sam potpuno paralizovan ovim otkrićem, iznenada shvatajući izvor onog neobjašnjivog osećaja nedovoljnosti koji me je pratio celog života — nisam se, ispostavilo se, takmičio samo sa realnim, opipljivim očekivanjima roditelja, nego sa idealizovanom, nikad ostvarenom slikom brata koji je umro premlad da bi ikad razočarao, dečaka čije je sećanje, kroz godine neizgovorene tuge, poprimilo neku vrstu savršenstva koje nijedno stvarno, živo dete nikad ne bi moglo da dostigne.
Majka i ja smo, tokom narednih nedelja, imali niz dubokih, emotivno iscrpljujućih razgovora, pokušavajući zajedno da procesujemo ovo otkriće koje je, na neki način, transformisalo moje razumevanje celokupnog detinjstva, dajući mi konačno objašnjenje za osećaje koje sam nosio decenijama, ali i pružajući mi priliku, iako zakasnelu, da žalim za bratom koga nikad nisam upoznao, ali čija je senka, ispostavilo se, oblikovala mnogo više od mog života nego što sam ikad mogao da zamislim.
