Ćerka je poslednjih nekoliko godina, sudeći po njenim redovnim, brižljivo kuririsanim objavama na društvenim mrežama, vodila naizgled potpuno savršen, zavidan život — putovanja u egzotične destinacije nekoliko puta godišnje, skupa dizajnerska odeća i aksesoari koje je redovno prikazivala, elegantan stan u najprestižnijem delu grada koji je delovao daleko iznad onoga što bi njena plata mlade profesionalke, koliko sam ja znala, mogla realno da priušti, ali sam, kao majka koja je uvek verovala u ćerkinu sposobnost i pamet, pretpostavljala da jednostavno vešto upravlja finansijama ili da ima dodatne izvore prihoda o kojima nisam detaljno pitala, poštujući njenu privatnost kao odrasle, samostalne osobe.
Ponosila sam se ovim naizgled savršenim životom koji je vodila, redovno hvalisavo pokazujući prijateljicama i rodbini njene najnovije fotografije sa putovanja, komentarišući koliko je uspešna i kako sam srećna što je moja ćerka postigla toliko u tako mladim godinama, dok su moje prijateljice, sa svoje strane, često komentarisale koliko im je “žao” što njihova deca nisu imala slične mogućnosti ili uspehe, komentari koji su me dodatno učvršćivali u ponosu koji sam osećala.
Prošlog meseca, primila sam neočekivan poziv od ćerke u kasnim večernjim satima, glasom koji je odmah odavao duboku uznemirenost, jedva sposobna da govori kroz jecaje koji su prekidali svaku rečenicu koju je pokušavala da izgovori. Zabrinuta, pokušala sam da je smirim dovoljno da mi objasni šta se dešava, strahujući od najgorih mogućih scenarija vezanih za njeno zdravlje ili bezbednost.
Kad se konačno dovoljno smirila da može koherentno da priča, priznala mi je istinu koju je, ispostavilo se, pažljivo skrivala tokom poslednjih nekoliko godina, istinu koja je potpuno suprotna slici savršenog života koju sam ja, i, sudeći po brojnim lajkovima i komentarima, i stotine njenih pratilaca na društvenim mrežama, verovali da vidimo kroz njene pažljivo odabrane, uvek besprekorno komponovane fotografije.
Sve to “savršenstvo” koje sam viđala i kojim sam se ponosila — putovanja, odeća, stan — bilo je, ispostavilo se, izgrađeno na sve dubljoj planini dugova koje je akumulirala tokom godina, koristeći prvo jednu, pa zatim nekoliko kreditnih kartica, praćeno, kad su te kartice dostigle svoje limite, sve većim brojem brzih, visokokamatnih pozajmica od raznih nebankarskih finansijskih institucija koje agresivno reklamiraju “brz novac bez papirologije” mladim ljudima poput moje ćerke.
Objasnila je da je sve počelo relativno nevino, sa jednim skupljim putovanjem koje je platila kreditnom karticom, verujući da će lako otplatiti dug iz naredne plate, ali da se, jednom kad je ušla u ciklus zaduživanja, osećala sve većim pritiskom da nastavi da projektuje istu sliku uspešnog, bezbrižnog života koji su svi oko nje, uključujući mene, očigledno očekivali i kojim su se, kako je osećala, ponosili, stvarajući psihološku zamku u kojoj priznanje istine izgleda kao nepodnošljivo javno poniženje, dok je nastavak zaduživanja da bi se održala iluzija, paradoksalno, izgledao kao lakši, mada dugoročno mnogo destruktivniji put.
Situacija je, tokom poslednjih meseci, eskalirala do tačke gde su poverioci počeli agresivno da je kontaktiraju, preteći sudskim postupcima i zapleni imovine ako ne počne odmah da otplaćuje akumulirani dug koji je, kad je konačno sabrala sve pozajmice i kreditne kartice, dostigao iznos koji je za nju, sa njenom trenutnom platom, praktično nemoguć za otplatu bez ozbiljne, sveobuhvatne pomoći.
Bila sam duboko šokirana i istovremeno preplavljena osećajem krivice, shvatajući da je moja sopstvena, možda previše entuzijastična i javna gordost zbog njenog naizgled savršenog života, iako sa najboljom namerom kao majka koja želi najbolje za svoje dete, možda nesvesno doprinela pritisku koji je osećala da održava tu fasadu čak i kad je, iznutra, njena finansijska situacija postajala sve katastrofalnija.
Sledećih nedelja, radile smo zajedno, uz pomoć finansijskog savetnika koga sam angažovala da nam pomogne da napravimo realan plan, na sagledavanju punog obima duga i strukturiranju plana otplate koji uključuje, nažalost, i prodaju nekih od skupljih stvari koje je kupila, kao i drastičnu promenu životnog stila i, možda najvažnije, potpuno drugačiji, mnogo iskreniji pristup onome što deli na društvenim mrežama, oslobođen pritiska da konstantno projektuje savršenstvo koje, ispostavilo se, nikad nije zaista postojalo iza pažljivo komponovanih fotografija.
