Šest godina sam, gotovo potpuno sama, negovala oca nakon što je doživeo ozbiljan moždani udar koji ga je ostavio delimično paralizovanim sa desne strane tela i sa značajno otežanim govorom, stanje koje je zahtevalo svakodnevnu, intenzivnu negu — pomoć oko kretanja, ishrane, fizikalnih vežbi koje je trebalo sprovoditi redovno da bi se sprečilo dalje pogoršanje, i konstantnu emotivnu podršku čoveku koji se, razumljivo, teško nosio sa iznenadnim gubitkom samostalnosti nakon celog života provedenog kao aktivan, nezavisan čovek.
Moje dve starije sestre, obe udate i sa sopstvenom decom, tokom svih tih šest godina dolazile su u posetu ocu možda dva do tri puta godišnje, obično oko većih praznika, uvek na relativno kratke, površne posete koje su, prema mom utisku, više služile da ispune neku vrstu porodične obaveze nego da pruže stvarnu, značajnu podršku meni ili ocu tokom ovog izuzetno zahtevnog perioda.
Nosila sam ovaj teret, uglavnom u tišini, retko otvoreno izražavajući svoju sve veću iscrpljenost i frustraciju, delimično zato što nisam želela da dodatno opterećujem oca porodičnim tenzijama, a delimično zato što sam se, tokom godina, jednostavno pomirila sa realnošću da ću, kao najmlađa i, ironično, jedina neudata ćerka, nositi glavninu ove odgovornosti sama.
Prošlog meseca, otac je, nakon nagle komplikacije vezane za infekciju koja je oslabila njegov već krhki organizam, iznenada preminuo, gubitak za koji sam, uprkos godinama pripreme na moguć takav ishod, i dalje bila emotivno potpuno nespremna, tonuvši u duboku tugu i, istovremeno, fizičku i emotivnu iscrpljenost nakon šest godina neprekidne, intenzivne brige.
Na dan sahrane, dok sam se borila sa organizacijom ceremonije, primanjem gostiju i sopstvenom, dubokom tugom, obe sestre su bile prisutne, ali su, primetila sam sa rastućom gorčinom, delovale relativno hladno i distancirano tokom cele ceremonije, ne nudeći mnogo praktične ili emotivne podrške meni, koja sam, kao neko ko je proveo poslednjih šest godina u najintimnijem, najzahtevnijem kontaktu sa ocem, bila ta koja je najviše trebala podršku u tom trenutku.
Nedelju dana kasnije, zakazano je čitanje testamenta kod porodičnog notara, i, na moje veliko iznenađenje, obe sestre su se pojavile na taj sastanak mnogo urednije, pažljivije obučene i, primetila sam, sa vidljivo pripremljenijim, fokusiranijim stavom nego što sam ih videla tokom bilo koje od njihovih retkih poseta ocu tokom prethodnih šest godina, ili čak tokom same sahrane pre samo nedelju dana.
Tokom čitanja testamenta, njihova pažnja i angažovanost bili su upadljivo intenzivniji nego bilo šta što sam primetila kod njih tokom celog perioda očeve bolesti, postavljajući notaru precizna, detaljna pitanja o podeli imovine, vrednosti određenih predmeta, i pravnim procedurama vezanim za realizaciju nasledstva, pitanja formulisana sa preciznošću koja je jasno ukazivala da su, za razliku od retkih, površnih poseta ocu tokom njegove bolesti, ovom sastanku pristupile sa mnogo ozbiljnijom, pažljivijom pripremom.
Sedeći tamo, slušajući njihova precizna, dobro pripremljena pitanja o materijalnim detaljima nasledstva, osećala sam duboku, gorku ironiju situacije — šest godina tokom kojih je otac trebao njihovo praktično prisustvo, njihovu pomoć, njihovu emotivnu podršku, dobio je od njih samo retke, površne posete, dok je jedini trenutak kada su pokazale ozbiljnu, fokusiranu angažovanost bio vezan isključivo za materijalnu podelu njegove imovine nakon smrti.
Testament je, na svu sreću, sadržao jasnu odredbu koju je otac, ispostavilo se, sačinio nekoliko godina ranije, priznajući moju dugogodišnju, samostalnu brigu kroz nešto veći udeo nasledstva namenjen meni u odnosu na sestre, odluka koju su one, na moje dodatno razočaranje, odmah počele da osporavaju, insistirajući da bi “pravedna”, jednaka podela bila primerenija bez obzira na nesrazmeru u stvarnom doprinosu tokom njegove bolesti.
Trenutno smo u procesu pravnog razjašnjavanja podele nasledstva, dok se ja istovremeno borim sa dubokim, trajnim osećajem gorčine zbog toga što su, tokom šest godina kad je otac stvarno trebao njihovo prisustvo i podršku, moje sestre bile praktično odsutne, dok su, čim se pojavila prilika vezana za materijalnu korist, iznenada pokazale nivo angažovanosti i pažnje kakav nikad nisu pružile njemu za života, otkrivajući, na način koji me je duboko rastužio, prave prioritete koji su, izgleda, vodili njihovo ponašanje tokom cele ove teške porodične situacije.
