„Počeli su trudovi. Pukao mi je vodenjak… a ja sam sama. Nisam htjela da te uplašim, ali mislim da nemamo mnogo vremena.“
U tom trenutku kao da mi se sve okrenulo. Rekao sam joj da ostane mirna i da odmah zove hitnu, a ja sam okrenuo auto i krenuo prema kući.
Kada sam stigao, vozilo hitne pomoći već je bilo ispred zgrade. Ušao sam unutra, uhvatio je za ruku i samo ponavljao:
„Tu sam. Ne idem nigdje.“
U porodilištu su je odmah odveli na pregled. Ostao sam u hodniku, gledajući u vrata i čekajući da neko izađe.
Vrijeme je prolazilo nevjerovatno sporo.
Onda se pojavila medicinska sestra.
Pogledala me, nasmiješila se i rekla:
„Čestitam, postali ste otac.“
Noge su mi se odsjekle. Pitao sam samo:
„A moja žena? Je li dobro?“
„Dobro je. I ona i beba.“
Kada su me pustili unutra, žena je držala našu bebu u naručju. Bila je iscrpljena, ali se smiješila.
Prišao sam joj, poljubio je u čelo i pitao:
„Zašto si mi rekla da ti oprostim?“
Pogledala me kroz suze i odgovorila:
„Jer sam obećala da ću čekati da dođeš kući. Ali izgleda da je neko drugi odlučio da te upozna baš večeras.“
Tada mi je pružila našu bebu.
I tek tada sam shvatio da su riječi „oprosti mi, ljubavi“ bile samo riječi preplašene žene koja nije željela da propustim najvažniji trenutak našeg života.
