Otišao sam do kupatila, umio se i vratio u sobu. Legao sam, ugasio telefon i pokušao da zaspim.
Negdje oko tri ujutro probudio me tih glas:
„Volim te.“
Otvorio sam oči. Soba je bila potpuno mračna. Pomislio sam da sanjam, ali onda sam ponovo čuo:
„Vidim te.“
U tom trenutku sam se sledio. To su bile rečenice koje izgovara bratov medo.
Ustao sam i upalio svjetlo. Medo je sjedio na polici preko puta mog kreveta. Nisam ni znao da ga je brat tog dana ostavio kod mene.
Prišao sam mu i uzeo ga u ruke. Pritisnuo sam lijevu ruku — ništa. Desnu — ništa. Pomislio sam da su baterije pri kraju.
A onda je, bez da sam išta pritisnuo, ponovo rekao:
„Vidim te.“
Bacio sam ga na pod i izašao iz sobe. Probudio sam roditelje, ali su mislili da ih zezam.
Otac je ipak ušao sa mnom u sobu. Podigao je medu, otvorio poklopac na leđima i samo me pogledao.
Unutra nije bilo baterija.
Tada se iz hodnika začuo glas mog malog brata:
„Zašto ste uzeli mog medu? Moj je ovdje kod mene.“
Pogledali smo prema krevetu.
A onda prema igrački koju je otac držao u rukama.
To uopšte nije bio njegov medo.
