Kada su ga vratili, cijela zgrada je već znala šta se dogodilo.
Deda Janko je izašao iz policijskog auta miran kao da se vraća iz prodavnice. Popeo se do svog stana, presvukao i poslije desetak minuta ponovo sišao ispred zgrade.
Mislio sam da će opet početi da viče, ali ovog puta samo je sjeo na klupu.
Prišao sam mu i pitao:
„Deda Janko, šta se desilo?“
Nasmejao se i rekao:
„Ništa, sinko. Momci su radili svoj posao. Nisam imao dokumenta kod sebe, nisam htio da se sklonim i odveli su me da utvrde ko sam. Tako i treba.“
Nisam mogao da vjerujem šta čujem. Čovjek koji ih je svakodnevno kritikovao sada ih je branio.
Ali onda je dodao:
„Samo, dogodilo se nešto u stanici što nisam očekivao.“
Dok je sjedio i čekao da provjere njegove podatke, iz kancelarije je izašao stariji policajac. Pogledao ga je nekoliko sekundi, zastao, pa mu prišao.
„Generale Janko?“
Deda ga nije odmah prepoznao.
Čovjek mu je tada rekao svoje prezime.
Janko je zanijemio.
Bio je to sin jednog od onih političkih funkcionera čijem je bahatom sinu prije više od 30 godina lično napisao kaznu.
Policajac mu je pružio ruku i rekao:
„Moj otac vas tada nije podnosio. Ali godinama kasnije priznao mi je da ste bili jedini koji nije gledao čiji sam sin.“
Deda Janko mi je tada rekao nešto što sam zapamtio:
„Nije važno ko ti je otac, koliko novca imaš ili koga poznaješ. Ako zakon ne važi jednako za sve, onda nije zakon.“
Od tog dana više nije psovao patrole ispred zgrade.
Samo bi izašao na terasu, pogledao šta rade i tiho rekao:
„Dobro je. Neka rade svoj posao.“
