— Nemoj, Maksime! — opomenu ga Vera oštrije nego što je planirala.
Dečak je trepnuo, uvukao prst i odmah složio uvređenu grimasu, dok je Inna teatralno uzdahnula, spuštajući se na garnituru kao kraljica na presto.
— Bože, Verice, pa dete je samo radoznalo — rekla je Inna mašući rukom prema licu. — Nego, umiremo od gladi. Put je bio pakao. Ima li šta toplo na kašiku? Ili bar neka zakuska dok ne skuvaš ručak?
Egor je spustio kofere u ugao, izbegavajući Verin pogled.
— Da, Vera, postavi nešto na sto. Andrej i ja ćemo uneti ostatak stvari.
Vera ih je nemo posmatrala. Pogledala je blatnjave tragove na parketu, Innu zavaljenu na čistim jastucima i Egora, koji je delovao kao stranac pod sopstvenim krovom. U stomaku više nije osećala grč — zamenila ga je ledena, kristalno jasna mirnoća.
— Frižider je pun, Inna. Šporet radi, a tanjiri su u gornjem visećem delu — mirno reče Vera, glasom u kom nije bilo ni trunke besa. — Poslužite se.
Okrenula se i krenula uz stepenice.
— Vera? Kuda ćeš? — doviknuo je Egor, vidno zatečen. — Ljudi su tek ušli u kuću!
Nije odgovorila. Ušla je u spavaću sobu, zaključala vrata s unutrašnje strane i iz ormara izvukla svoj tirkizni kofer. Pokreti su joj bili brzi, precizni i lišeni svakog oklevanja. Letnje haljine, sandale, krema za sunčanje, pasoš i vaučer za hotel sa fotografijom plavog mora.
Za to vreme, odozdo su dopirali zvuci rasula: treskanje vrata, plač malog Dime, Innino glasno gunđanje i Andrejevo mrmljanje.
Nakon dvadeset minuta, Vera je otključala vrata i sišla niz stepenice vukući kofer na točkićima. Preko ramena je nosila pletenu torbu za plažu.
U hodniku je zavladala tišina. Egor je zaledio pogled na koferu, a Inna je zastala sa sendvičem u ruci.
— Šta to treba da znači? — procedio je Egor, preprečivši joj put ka ulaznim vratima. — Gde si pošla?
— Na more, Egore — odgovori Vera, gledajući ga pravo u oči. — Aranžman je plaćen mojim novcem. Let mi je za tri sata.
— Ti nisi normalna! — Egor je pocrveneo u licu, stisnutih pesnica. — Ostavljaš me samog sa gostima? Sa mojom porodicom?
— Upravo tako. To je tvoja sestra, tvoj zet i tvoji sestrići. Ti si ih pozvao, ti ih i ugosti.
— Ako sada izađeš kroz ta vrata… — počeo je Egor pretećim tonom.
— Ako izađem, spasiću sebe — prekinula ga je bez podizanja glasa. — Ključevi od auta su na ormariću. Uživajte u odmoru.
Otvorila je vrata, udahnula svež vazduh posle kiše i zakoračila na trem. Iza leđa je čula Egorovo besno dozivanje i Inninu ciku, ali se nije okrenula. Taksista ju je već čekao na kapiji. Kada je sela na zadnje sedište i zatvorila vrata, buka iz kuće je utihnula, a u njenim mislima napokon je zašumelo more.
