Muž i ja smo skoro deset godina odvajali novac za starost. Svakog mjeseca bismo ostavili koliko možemo, nekada 200, nekada 300 KM.
Vremenom smo skupili više od 30.000 KM.
Dogovor je bio jasan: taj novac ne diramo osim ako se dogodi nešto ozbiljno.
Prije nekoliko sedmica otišla sam u banku jer mi je trebala potvrda o računu. Radnica je pogledala ekran, a zatim me pitala:
„Da li ste sigurni da želite potvrdu za ovaj račun?“
Nisam razumjela pitanje.
Tada mi je rekla da je prije samo četiri dana sa računa podignuto skoro 25.000 KM.
Osjetila sam kako mi se ruke tresu.
Samo je još jedna osoba mogla podići taj novac – moj muž.
Kada sam došla kući, pitala sam ga gdje je novac.
Dugo je ćutao, a onda rekao:
„Morao sam nešto da završim. Sve ću ti objasniti.“
Nije želio reći ništa više.
Sljedećeg jutra otišao je na posao, a njegov telefon ostao je na kuhinjskom stolu.
U tom trenutku stigla je poruka:
„Novac je primljen. Ključeve možeš preuzeti danas.“
Ispod poruke nalazila se adresa koju sam dobro poznavala.
Bila je to ulica u kojoj živi njegova bivša žena.
Otišla sam tamo bez da mu išta kažem.
Kada sam stigla pred kuću, ugledala sam njegov automobil.
Ali osoba koja je izašla kroz vrata i rekla mi zašto je moj muž dao 25.000 KM bila je posljednja osoba koju sam očekivala da ću tamo vidjeti…
