Skinula sam burmu i spustila je na komodu. Nisam vikala. Rekla sam joj da se obuče, a njemu da ne pokušava da mi priđe. Verovatno su očekivali udarac, razbijenu čašu, bilo šta glasnije od mog pitanja koliko dugo to traje.
On je odmah rekao da se dogodilo prvi put. Ona ga je pogledala, pa mene. „Šest meseci”, odgovorila je. Tada sam prvi put sela, jer noge više nisu htele da me drže. Šest meseci u kojima smo planirali odmor, birali novu kuhinju i razgovarali o tome da dobijemo dete.
Žena je počela da skuplja stvari. Dok je oblačila jaknu, rekla je da joj je govorio da smo se razišli i da još samo delimo stan dok ne rešimo papire. Pokazala mi je poruke, ne da bi se opravdala, nego zato što je i sama tek shvatala gde je došla. Nisam imala snage da je tešim. Samo sam rekla da sada zna.
Kada je otišla, muž je pokušao da mi objasni da mu je poslednjih meseci bilo teško. Zaustavila sam ga. Pitala sam ga kog tačno dana mu je bilo toliko teško da mi kaže istinu, a dovoljno lako da sa mnom bira ime za dete. Nije odgovorio. Pozvala sam sestru i zamolila je da dođe po mene.
Sutradan sam se vratila s njom po odeću i dokumenta. O daljim koracima razgovarala sam tek kada sam uspela da se naspavam i saberem. Bilo je molbi, obećanja, cveća ostavljenog ispred vrata. Svaki put sam se vraćala istoj činjenici: nije mi priznao kada je mogao da bira, nego kada više nije mogao da sakrije.
Sestra me nije požurivala da budem jaka. Prala je sudove dok bih ja plakala, pa bi sela pored mene.
Nekoliko meseci kasnije preselila sam se u mali stan koji sam sama izabrala. Prve noći nisam imala zavese, pa sam preko prozora prebacila čaršav. Sela sam na pod i jela picu sa sestrom, umorna od kutija i svega što je prethodilo. Zatim sam se prvi put iskreno nasmejala njenoj glupoj šali. Još me je bolelo, ali te večeri nisam proveravala ničiji telefon niti osluškivala ključ u bravi. Pre spavanja sam zaključala vrata i ostavila svoj ključ na komodi.
