DAN NAKON OČEVE SAHRANE NOTAR MI JE PREDAO KOvertu KOJU JE ČUVAO 32 GODINE – NA NJOJ JE PISALO: „AKO ANA IKADA SAZNA ZA DJEČAKA, DAJTE JOJ OVO“
Moj otac Petar umro je u 74. godini.
Bio je tih, porodičan čovjek. Mislila sam da o njemu znam gotovo sve.
Prevarila sam se.
Dan nakon sahrane nazvao me notar.
„Gospođo Ana, vaš otac je kod mene ostavio nešto za vas.“
Na stolu njegove kancelarije čekala me je požutjela koverta.
Na njoj je očevim rukopisom pisalo:
„AKO ANA IKADA SAZNA ZA DJEČAKA, DAJTE JOJ OVO.“
„Kakvog dječaka?“
Notar je odmahnuo glavom.
„Vaš otac mi nikada nije rekao.“
Otvorila sam kovertu.
Unutra je bila fotografija mog oca iz mladosti.
Pored njega je stajao dječak od desetak godina.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„DAVOR, 1994. – OPROSTI MI.“
Te godine imala sam devet godina.
Nikada nisam čula za Davora.
U koverti je bilo i pismo.
„Ana, ako ovo čitaš, postoji mogućnost da sam već mrtav. Prije nego što pomisliš najgore, moraš znati da Davor nije moj sin.“
Odahnula sam.
Ali sljedeća rečenica bila je još čudnija.
„DAVOR JE TVOJ BRAT.“
Spustila sam pismo.
„Kako može biti moj brat ako nije očev sin?“
Nastavila sam čitati.
„Tvoja majka Vera imala je sina prije nego što smo se upoznali.“
Majka mi je umrla prije sedam godina.
Nikada nije spomenula drugo dijete.
Prema očevom pismu, rodila je Davora sa samo sedamnaest godina.
Njeni roditelji nisu željeli da neudata tinejdžerka zadrži dijete.
Dječak je dat na usvajanje.
Godinama kasnije majka je upoznala mog oca, udala se i rodila mene.
„Tvoja majka mi je rekla za Davora prije našeg vjenčanja“, napisao je otac.
„Obećao sam da nikada neću pokušavati da ga pronađem bez njenog pristanka.“
Ali 1994. godine Davor je pronašao njih.
Imao je deset godina.
Njegovi usvojitelji su saznali ko mu je biološka majka i pristali na jedan susret.
Tada je nastala fotografija.
„Zašto ga se ja ne sjećam?“ pitala sam naglas.
Odgovor je bio nekoliko redova niže.
Susret se dogodio dok sam bila kod bake.
Majka nije imala snage da me upozna sa njim.
Plašila se da će izgubiti Davora drugi put.
Ali dogodilo se nešto što niko nije očekivao.
Nakon tog susreta Davorovi usvojitelji preselili su se u Australiju.
Kontakt je potpuno prekinut.
Majka je godinama pokušavala da ga pronađe.
Bez uspjeha.
Na kraju pisma otac je napisao:
„ANA, TVOJA MAJKA NIJE PRESTALA DA MISLI NA NJEGA NIJEDNOG DANA. ALI POSTOJI RAZLOG ZAŠTO TI OVO NISMO REKLI.“
Okrenula sam stranicu.
Nedostajao je posljednji list.
„Gdje je ostatak?“
Notar je zbunjeno pogledao kovertu.
„To je sve što mi je vaš otac ostavio.“
Tada je neko pokucao na vrata kancelarije.
Sekretarica je provirila.
„Izvinite. Ovdje je jedan gospodin. Kaže da ima zakazan termin zbog gospodina Petra.“
Notar je pogledao raspored.
„Kako se zove?“
„Davor.“
Srce mi je stalo.
Vrata su se otvorila.
Ušao je muškarac od četrdesetak godina.
U rukama je držao drugu polovinu iste fotografije.
Pogledao me.
„Ti si Ana?“
„Davor?“
Klimnuo je.
Nisam znala da li da ga zagrlim ili da pobjegnem.
„Kako si znao da treba da dođeš danas?“
Izvadio je pismo.
„Tvoj otac.“
„Moj otac te je pronašao?“
„Prije tri mjeseca.“
Otac je, nakon majčine smrti, ponovo počeo da traži Davora.
Poslije godina bezuspješnog traganja pronašao ga je preko jednog starog dokumenta o usvojenju.
Davor se nekoliko godina ranije vratio iz Australije.
„Zašto mi tata ništa nije rekao?“
Davor mi je pružio svoje pismo.
Na njemu je očev rukopis:
„NE JAVLJAJ SE ANI DOK JA NE ODEM.“
Bijes me je preplavio.
„Zašto bi to tražio?“
Davor je sjeo.
„Zato što sam ja tako želio.“
„Zašto?“
„Nisam znao želim li porodicu koja me je jednom već izgubila.“
Te riječi su me zaboljele.
„Ja nisam ni znala da postojiš.“
„Znam. Zato sam na kraju pristao da te upoznam.“
„A šta je bilo na posljednjoj stranici tatinog pisma?“
Davor je iz džepa izvadio presavijeni papir.
„Ovo.“
Bio je to nedostajući list.
Otac ga je poslao Davoru.
Čitala sam:
„ANA, AKO DAVOR STOJI PORED TEBE DOK ČITAŠ OVO, ONDA JE SAM ODLUČIO DA TE UPOZNA. TO JE JEDINI NAČIN NA KOJI SAM ŽELIO DA SE OVO DOGODI.“
Pogledala sam Davora.
„Znači tata nije htio da te natjera?“
„Ne.“
Na posljednjem dijelu pisma otac je objasnio zašto su toliko godina ćutali.
Majka se poslije Davorovog odlaska zaklela da će mu, ako se ikada vrati, dozvoliti da sam odluči želi li biti dio naše porodice.
Nije željela da ga traži samo zato da bi olakšala sopstvenu savjest.
Otac je poštovao to obećanje čak i nakon njene smrti.
A onda sam pročitala posljednju rečenicu:
„NEMOJTE POKUŠAVATI DA BUDETE BRAT I SESTRA KOJI SU IZGUBILI 32 GODINE. BUDITE BRAT I SESTRA KOJI SU DANAS DOBILI PRVI DAN.“
Nisam mogla zadržati suze.
Davor je ćutao.
Onda sam ga pitala:
„I šta ćemo sada?“
Slegnuo je ramenima.
„Ne znam. Nikada nisam imao sestru.“
„Ni ja brata.“
Prvi put se nasmijao.
„Onda smo oboje početnici.“
Izašli smo iz notarske kancelarije zajedno.
Nismo odmah postali porodica.
Nismo mogli.
Trideset dvije godine ne mogu nestati jednim zagrljajem.
Ali otišli smo na kafu.
Pričali smo skoro četiri sata.
Prije nego što smo se rastali, Davor je izvadio onu staru fotografiju.
„Hoćeš li je ti čuvati?“
Pogledala sam dječaka koji je 32 godine bio tajna moje porodice.
„Ne.“
Davor se iznenadio.
Uzela sam telefon.
„Hajde da napravimo novu.“
Stali smo jedno pored drugog.
Prvi put kao brat i sestra.
A kada sam kasnije pogledala fotografiju, shvatila sam šta je otac pokušavao da nam kaže.
**NISMO MOGLI PROMIJENITI PRVIH 32 GODINE NAŠE PRIČE.
ALI SMO MOGLI ODLUČITI KAKO ĆE IZGLEDATI SVE NAREDNE.**
