Godinu dana nakon smrti mog dede primijetili smo da se baba polako vratila životu. Dugo je bila potpuno povučena, rijetko je izlazila iz stana i gotovo svaki razgovor završavao bi pričom o dedi. Bili su zajedno više od četrdeset godina i svima nam je bilo jasno koliko joj nedostaje.
Onda je počela sve češće da odlazi sprat niže kod jednog udovca, doktora u penziji. Bio je približno njenih godina, živio je sam i djelovao kao sasvim pristojan čovjek.
Kada bi je moj otac pitao zašto toliko često ide kod njega, baba bi se samo nasmijala.
„Ne idem samo ja. Skupi se nas nekoliko starijih, popijemo kafu, igramo karte i pričamo. Šta ćemo drugo po cijeli dan?“
Niko tome nije pridavao veliki značaj. Zapravo, bilo nam je drago što ponovo izlazi iz stana i druži se.
Sve je tako trajalo nekoliko mjeseci.
A onda se jednog dana baba nije javila na telefon.
Otac ju je zvao ujutro.
Ništa.
Ponovo oko podne.
Ništa.
Do večeri smo već bili zabrinuti. Otac je bio na poslu van grada i nije mogao odmah doći, pa je pozvao mene.
„Idi do babe. Ključ ti je kod mene u ladici. Samo provjeri je li dobro.“
Kada sam stigao pred njena vrata, prvo sam nekoliko puta pozvonio.
Nije bilo odgovora.
Pokucao sam.
„Bako! Ja sam! Otvori!“
Tišina.
Počeo sam zvoniti kao manijak, ali niko nije otvarao.
Tada sam se sjetio ključa.
Otključao sam vrata i ušao.
Stan je bio potpuno prazan.
Na stolu je stajala njena šoljica od jutarnje kafe, a telefon je bio na punjaču.
To me dodatno uplašilo.
Ako je izašla, zašto nije ponijela telefon?
Tada sam začuo nešto iz hodnika zgrade.
Glasove.
Dolazili su sa sprata ispod.
Odmah sam pomislio na doktora.
Spustio sam se i pozvonio na njegova vrata.
Niko nije otvorio.
Ali jasno sam čuo razgovor unutra.
Pokucao sam jače.
„Bako? Jesi li unutra?“
Odjednom je nastala potpuna tišina.
Već sam htio pozvati oca kada su se vrata polako otvorila.
Na njima je stajao doktor.
Bio je blijed.
„Tražiš baku?“
„Da. Gdje je?“
Nekoliko sekundi me samo gledao.
Onda se pomjerio u stranu i rekao:
„Uđi. Vrijeme je da i ti saznaš.“
Ušao sam u dnevnu sobu i ugledao babu kako sjedi za stolom.
Bila je potpuno dobro.
„Bako, cijeli dan te tražimo! Zašto se ne javljaš?“
Ali ona nije odgovorila.
Samo je pokazala prema stolu.
Na njemu je ležala stara drvena kutija.
Doktor ju je otvorio.
Unutra su bile desetine požutjelih pisama i nekoliko crno-bijelih fotografija.
Uzeo sam prvu fotografiju.
Na njoj su bili moja baba, doktor i moj pokojni deda.
Svi troje veoma mladi.
Fotografija je bila stara najmanje četrdeset godina.
„Vi ste se poznavali?“, pitao sam.
Baba je spustila pogled.
„Mnogo prije nego što se tvoj deda i ja vjenčali.“
Doktor je izvadio jedno pismo i pružio mi ga.
Na poleđini je bila godina.
1978.
A onda sam pročitao ime osobe kojoj je pismo bilo namijenjeno.
Bio je to moj otac.
Pogledao sam babu.
Oči su joj bile pune suza.
„Zašto je tatino ime na ovom pismu?“
Doktor je sjeo preko puta mene.
Baba ga je pogledala i tiho rekla:
„Zato što postoji nešto što tvom ocu nisam rekla više od četrdeset godina.“
Tada sam shvatio da njeni svakodnevni odlasci sprat niže nisu imali nikakve veze s kafom, kartama niti druženjem.
Njih dvoje su mjesecima pokušavali odlučiti kako da našem ocu saopšte tajnu koju su skrivali gotovo cijeli njegov život…
