Viđao sam se s jednom djevojkom nekoliko sedmica. U početku mi je bilo lijepo s njom, ali ubrzo sam shvatio da jednostavno nismo jedno za drugo. Imao sam samo 19 godina, nisam želio ozbiljnu vezu i već sam odlučio da ću joj reći da je najbolje da se raziđemo.
Međutim, prije nego što sam stigao bilo šta da kažem, jednog popodneva me pozvala da se vidimo.
Čim sam je ugledao, znao sam da nešto nije u redu.
Sjela je preko puta mene, nekoliko minuta ćutala, a onda izgovorila:
„Trudna sam.“
Mislio sam da se šali.
„Kako trudna? Jesi li sigurna?“
Rekla je da je uradila nekoliko testova i da nema nikakve sumnje.
Uhvatila me panika.
Još kao tinejdžeru ljekar mi je nakon određenih pregleda rekao da postoji velika mogućnost da neću moći imati djecu. U mojoj glavi to je značilo samo jedno.
„To je nemoguće. Ja sam neplodan!“
Čim sam to rekao, ona se slomila i počela plakati.
Nisam želio da pravim scenu. Odvezao sam je kući, a cijelim putem nismo razmijenili gotovo nijednu riječ.
Te večeri nisam mogao prestati razmišljati.
Ako je dijete moje, kako je moguće da je trudna?
A ako nije moje – čije je?
Oko dva poslije ponoći probudio sam se i shvatio da nisam popio ni čašu vode. Krenuo sam prema kuhinji, ali sam iz dnevne sobe začuo njen glas.
Još je bila kod mene jer nisam želio da ide sama kući u stanju u kojem se nalazila.
Razgovarala je telefonom.
Govorio sam sebi da ne prisluškujem, ali onda sam čuo:
„Rekla sam mu. Nije dobro reagovao.“
Zastao sam.
Nakon nekoliko sekundi dodala je:
„Ne, još uvijek mu nisam rekla sve.“
Srce mi je počelo lupati.
Nisam čuo osobu sa druge strane, ali sam čuo njen odgovor:
„Znam da će kad-tad saznati. Samo mi treba još malo vremena.“
Tada sam namjerno napravio nekoliko glasnijih koraka.
Odmah je prekinula razgovor.
Kada sam ušao u dnevnu sobu, telefon je držala čvrsto u ruci.
„S kim razgovaraš u ovo doba?“
„S prijateljicom.“
„Kojom?“
Nije odgovorila.
Tražio sam da mi pokaže telefon.
Odbila je.
Tada sam prvi put ozbiljno pomislio da možda dijete zaista nije moje.
Sljedećeg jutra rekao sam joj da želim da zajedno odemo kod ljekara. Ne zbog svađe, nego da saznamo istinu.
Na moje iznenađenje, odmah je pristala.
Nekoliko dana kasnije sjedili smo u čekaonici. Bila je nervozna, ali ništa nije govorila.
Kada smo ušli, ljekar je pogledao njene nalaze, zatim mene.
Ispričao sam mu šta mi je ranije rečeno o mojoj plodnosti.
On je nekoliko trenutaka gledao dokumentaciju, a onda rekao:
„Mladiću, smanjena plodnost i potpuna neplodnost nisu ista stvar. To što vam je neko rekao da su šanse male ne znači da ne možete postati otac.“
Pogledao sam djevojku.
Počela je plakati.
Pomislio sam da plače od olakšanja.
Ali onda je iz torbe izvadila kovertu.
„Moram ti nešto pokazati.“
Unutra je bio još jedan medicinski nalaz.
Na njemu je stajao datum od prije nego što smo se nas dvoje uopšte upoznali.
Pročitao sam ga dva puta.
„Kako je ovo moguće?“
Spustila je glavu.
„Zbog toga sam sinoć razgovarala telefonom. Postoji neko koga moraš upoznati prije nego što odlučiš šta ćeš dalje.“
I tada sam shvatio da trudnoća nije bila jedina stvar koju je skrivala od mene.
