Nakon što je sjela, telefon joj je već bio u ruci. Pogledala je mog tatu, pa mene, i vidio sam da je potpuno problijedila. Nekoliko sekundi kasnije stigla mi je poruka: „Molim te, možemo li odmah otići odavde? Sve ću ti objasniti.“
Pravio sam se da nisam vidio poruku. Tata je mirno sjedio preko puta nje i ponašao se kao da je prvi put vidi. Pitao ju je čime se bavi, odakle je i koliko smo dugo zajedno. Ona je odgovarala kratko, jedva podižući pogled sa stola.
U jednom trenutku ustala je i rekla da mora do toaleta. Čim je izašla iz prostorije, pogledao sam tatu i pitao ga: „Jesi li potpuno siguran da je to ona?“ Samo je klimnuo glavom i rekao: „Siguran sam. Ali nemoj donositi zaključke prije nego što razgovaraš s njom. Postoje stvari koje kao doktor ne mogu da ti pričam.“
Tada sam shvatio da od njega neću dobiti odgovor koji tražim. Kada se vratila za sto, večera više nije ličila na upoznavanje porodice. Atmosfera je bila toliko neprijatna da smo poslije nekoliko minuta odlučili otići.
Čim smo sjeli u automobil, zaključala je vrata i počela plakati. Rekla mi je: „Znam šta sada misliš, ali nije onako kako izgleda.“
Pitao sam je samo jedno: „Zašto si mi onda šest mjeseci govorila da prije mene nisi bila ni sa kim?“
Dugo je ćutala. Onda je obrisala suze i priznala da mi nije rekla cijelu istinu o svojoj prošlosti. Međutim, ono što je izgovorila poslije toga potpuno me zbunilo.
Rekla je da bakterija zbog koje je bila kod mog oca uopšte nije dokaz onoga što sam ja pomislio i da je upravo zato željela da mi sve objasni prije nego što donesem najgori mogući zaključak.
Te večeri sam prvi put shvatio koliko opasno može biti kada nekoliko činjenica spojimo u priču prije nego što čujemo cijelu istinu.
