Telefon je zvonio nekoliko puta prije nego što sam se javila. Na ekranu je bilo bratovo ime. Poslije toliko godina nisam znala ni šta da kažem.
„Halo?“
Sa druge strane čula sam njegov glas, ali više nije zvučao onako samouvjereno kao nekada.
„Seko… treba mi tvoja pomoć.“
Ostala sam bez riječi. Čovjek koji me je izbacio iz roditeljske kuće sada je tražio pomoć od mene.
Rekao mi je da je zapao u velike dugove i da postoji mogućnost da izgubi kuću. Očekivala sam da će tražiti novac, ali onda je izgovorio nešto što me potpuno zaledilo:
„Moram ti priznati nešto u vezi tatine kuće. Postoji dokument koji ti nikada nisam pokazao.“
Srce mi je počelo snažno lupati.
„Kakav dokument?“
Nastala je tišina, a onda je rekao:
„Tata je ipak ostavio testament. Kuća nikada nije pripadala samo meni.“
U tom trenutku shvatila sam da moj brat godinama krije nešto mnogo veće nego što sam mogla zamisliti…
