…počeo da mi govori kako mu je ovo najčudniji brak na svijetu. Smijala sam se, misleći da se samo šali, ali onda me je pogledao potpuno ozbiljno.
„Znaš li šta je najgore? Više ne znam da li se pretvaram pred mojima ili pred tobom.“
Zbunila sam se i pitala ga šta želi da kaže. Sjeo je pored mene i priznao da se tokom ta tri mjeseca nešto promijenilo. Navikao se da me čeka poslije posla, da zajedno večeramo i da se budimo pod istim krovom.
„Dogovor je bio dvije godine, ali ja više ne želim da brojim dane“, rekao je.
Mislila sam da govori pod uticajem alkohola, pa sam ga poslala da spava. Ujutro sam očekivala da se ničega neće sjećati.
Međutim, čim je ustao, napravio je kafu, sjeo preko puta mene i rekao:
„Sjećam se svega što sam sinoć rekao. I stojim iza svake riječi.“
Nisam znala šta da odgovorim. Bio mi je najbolji prijatelj godinama i nikada ga nisam gledala na taj način. Ali od tog jutra ni ja više nisam mogla da se ponašam isto.
A onda su nekoliko dana kasnije njegovi roditelji došli nenajavljeno. Njegova majka me zagrlila, pogledala pravo u oči i rekla:
„Napokon mogu da ti kažem — mi od početka znamo za vaš dogovor.“
Pogledala sam njega, a po izrazu njegovog lica shvatila sam da ni on nije imao pojma…
