Njegova žena je polako izvukla papir iz koverte. Dok je čitala, osmijeh joj je nestajao s lica.
Na papiru nije bila čestitka. Bio je to dokaz o uplati.
Godinama sam odvajala malo po malo od svega što bih zaradila. Nisam kupovala novu odjeću, nisam išla na odmore i nikada mu nisam rekla koliko sam uspjela uštedjeti.
Na dnu papira napisala sam samo:
„Sine, ovo je posljednje što ti dajem. Ne zato što nemam više, nego zato što sam danas shvatila da sam ti dala sve osim jedne stvari — prilike da naučiš cijeniti majku.“
Za stolom je zavladala potpuna tišina.
Njegova supruga me pogledala, pa njega.
— Ovo je tvoja majka? — upitala je.
Sin je pocrvenio i spustio glavu.
— Da.
— A zašto si rekao da vam je samo pomagala u kući?
Nije odgovorio.
Uzela sam torbu i krenula prema izlazu. Nisam željela svađu na njegovom vjenčanju.
Ali prije nego što sam stigla do vrata, začula sam njegov glas:
— Mama, čekaj!
Okrenula sam se. Stajao je nekoliko koraka iza mene sa suzama u očima.
— Stidio sam se svojih korijena jer sam želio da se uklopim među njih. A sada se stidim samo sebe.
Prišao mi je, zagrlio me pred svim gostima i glasno rekao:
— Ovo nije žena koja nam je pomagala. Ovo je moja majka. Sama me je odgojila i sve što danas imam dugujem njoj.
Tada su mi prvi put te večeri potekle suze.
