„Tvoj otac je upravo dole. Došao je da popravi bojler“, rekla je njena mama, još držeći moju ruku. Djevojka me je pogledala, a meni je kroz glavu prošlo sve što sam tog jutra slagao kod kuće. Rekao sam da idem da učim za ispit kod kolege.
Njena mama pustila me je tek kada je vidjela da sam prestao da pokušavam da se uguram među kapute. Donijela mi je majicu iz hodnika i pokazala prema kuhinji. „Oboje ste odrasli. Možete valjda sjesti za sto, umjesto da mi polomite ormar.“ Nije vikala. Upravo zbog toga bilo me je još više sramota.
Otac je ušao s kutijom alata i zastao kada me je ugledao. Pogledao je mene, djevojku, pa otvorena vrata spavaće sobe. Čekao sam da počne predavanje. Umjesto toga, pitao je jesam li konačno savladao onaj predmet zbog kojeg već mjesecima navodno učim svako popodne. Djevojka je spustila glavu da sakrije osmijeh.
Za stolom se ispostavilo da se naši roditelji poznaju godinama. Ja sam svoju vezu skrivao jer sam mislio da će otac odmah početi da se miješa. Ona je svojoj majci govorila da još nije spremna da me upozna s porodicom. Dok smo mi izmišljali izgovore, njih dvoje su već nekoliko puta razgovarali o nama.
Ipak, kad smo ostali sami u hodniku, otac se uozbiljio. Rekao je da ga ne zanima šta radim sa svojom djevojkom, ali da mu smeta što ga mjesecima gledam u oči i lažem. Nisam imao spreman odgovor. Prvi put tog dana izvinio sam se bez pokušaja da sve pretvorim u šalu. Klimnuo je glavom i vratio se do bojlera.
Ostali smo na ručku. Djevojčina mama dodala je dva tanjira, a ja sam poslije oprao suđe i zategao šarku koju sam rasklimao na ormaru. Godinu kasnije, kada smo se useljavali u zajednički stan, njen prvi poklon bio je mali ormarić za hodnik. Na kutiji je pisalo: „Ovaj nije za skrivanje.“ Otac je došao da ga montira. Ovog puta sam ga ja pozvao.
