„Kume, vrijeme je da saznaš zašto te nikada nisam pustio da plaćaš moje račune.“ Gurnuo je kovertu još malo prema meni. Pomislio sam da je ostao bez posla, da dug više ne može da vraća. Već sam računao koliko mogu da mu prebacim, a da ga ne uvrijedim.
U koverti nije bio račun. Bila je stara fotografija mog oca ispred radionice i požutjeli papir s nekoliko rečenica napisanih njegovim rukopisom. Prepoznao sam ona krupna slova prije nego što sam uspio išta da pročitam. Otac je umro dok smo nas dvojica još išli u srednju školu.
Kum mi je ispričao da je njegov otac tada mjesecima bio bez plate. Spremali su se da napuste grad jer više nisu mogli da plaćaju stan. Moj otac je saznao, podmirio dug i našao njegovoj majci posao. Zamolio ih je da meni ništa ne govore. Na papiru je pisalo da novac ne vraćaju njemu, nego da pomognu nekome kad budu mogli.
„Dugo sam imao osjećaj da vam dugujem“, rekao je. „A onda sam pretjerao pokušavajući da ti dokažem da ti nisam prijatelj zbog para.“ Priznao je da ga rata za kredit pritiska. Žena je prodala jednu ogrlicu da pokriju trošak popravke auta, a meni je istog dana tvrdio da je sve odlično.
Naljutio sam se kad sam to čuo. Ne zbog novca, nego zato što sam s najbližim čovjekom pričao o svemu osim o onome što ga zaista muči. Rekao sam mu da ni ja nisam bio bolji: svaki njegov problem pokušavao sam da riješim novčanikom, bez pitanja šta mu treba. Sjedili smo dugo, dok se meso na roštilju potpuno ohladilo.
Dogovorili smo pozajmicu bez kamate, s ratom koju je sam odredio, i zapisali je na papir da obojici bude lakše. Nisam mu izbrisao dug iza leđa. On je obećao da više neće uzimati kredit da bi pred bilo kim izgledao imućnije. Fotografiju mi je poklonio. Danas stoji u mojoj kancelariji, a njegovu posljednju ratu iskoristili smo da kupimo alat jednom mladom majstoru. Nismo mu dali svoje ime. Samo smo priložili kopiju očevog papira.
