…nije se promijenio samo njen izgled.
Postala je mnogo sigurnija u sebe. Počela je više izlaziti, kupovati odjeću koju ranije nije imala hrabrosti da obuče i upoznavati nove ljude.
Bio sam srećan zbog nje.
Ali onda sam primijetio da se naš odnos mijenja.
Sve manje vremena je provodila sa mnom, a sve više sa novim društvom.
Jedne večeri rekla mi je:
„Moramo razgovarati.“
Odmah sam znao da nešto nije dobro.
„Mislim da više nisam ista osoba kao kada smo počeli.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Želim neko vrijeme da budem sama.“
Te riječi su me pogodile.
„Znači bio sam dobar dok ti je trebalo da neko bude uz tebe, a sada više nisam?“
Počela je plakati.
„Nije tako. Ti si bio najbolji prema meni kada drugi nisu. Ali ja sada prvi put u životu pokušavam da shvatim ko sam.“
Nisam mogao da je natjeram da ostane.
Razišli smo se.
Mjesecima sam bio ljut. Imao sam osjećaj da sam bio uz nju kada joj je bilo najteže, a da je ona otišla čim joj je život postao lakši.
Skoro godinu dana kasnije sreli smo se slučajno.
Sjela je sa mnom na kafu.
„Dugujem ti izvinjenje“, rekla je.
„Za šta?“
„Za način na koji sam otišla. Mislila sam da će novi izgled riješiti sve moje nesigurnosti. Nije.“
Ispričala mi je da je tek poslije raskida shvatila koliko je jurila tuđe odobravanje.
„A sada?“
„Sada pokušavam da budem dobro zbog sebe, a ne zbog toga šta će drugi reći.“
Nisam znao šta da odgovorim.
„Nedostaješ mi“, rekla je.
Pogledao sam je.
I dalje je bila lijepa, ali ono što sam nekada najviše volio nije bilo njeno tijelo.
Bio je to njen karakter.
„Možemo ponovo da se upoznamo“, rekao sam. „Ali polako.“
Nasmijala se.
Nismo nastavili tamo gdje smo stali.
Počeli smo ispočetka.
I tada sam shvatio nešto:
Nisam je volio zato što je bila mršava ili debela. Volio sam osobu koja je bila ispod svega toga. A ona je prvo morala naučiti da voli samu sebe.
