A tamo nas je sačekao prizor od kojeg nam se krv sledila u žilama!
Vrata kupatila bila su zaključana iznutra, a svetlo je i dalje gorelo. Čule smo kako voda polako kaplje iz slavine. Sestra je nekoliko puta pokucala, ali niko nije odgovarao.
„Ko je unutra?!“, povikala je, ali odgovor je izostao.
Odjednom se začuo zvuk kao da je neko nešto teško spustio na pod. Pogledale smo se, potpuno prebledele. U tom trenutku kvaka se sama pomerila.
Sestra je odmah otrčala po telefon, a ja sam ostala ispred vrata. Skupila sam hrabrost, uhvatila kvaku i pokušala da je otvorim. Ovoga puta vrata su se otvorila bez ikakvog otpora.
Kupatilo je bilo prazno!
Prozor je bio zatvoren, voda je tekla, a na ogledalu je neko prstom napisao: „NISTE SAME.“
Počela sam da vrištim. Sestra je dotrčala i kada je videla natpis, telefon joj je ispao iz ruke.
Odmah smo pozvale policiju. Dok smo čekale da stignu, sedele smo u dnevnoj sobi, zagrljene i prestravljene.
A onda se iz moje spavaće sobe začuo zvuk telefona. Nije to bio moj telefon, jer sam ga držala u rukama.
Kada smo prišle sobi, na krevetu smo ugledale stari mobilni telefon koji nikada ranije nismo videle.
Na ekranu je pisalo: „IMAM JEDNU PORUKU ZA VAS.“
Otvorila sam poruku, a u njoj je bila fotografija nas dve kako spavamo. Fotografija je napravljena samo deset minuta ranije!
Tada sam shvatila da neko nije samo bio u našem stanu. Neko je sve vreme bio pored nas dok smo spavale!
Ali najstrašnije je tek usledilo kada je policija pregledala snimke sigurnosnih kamera iz naše zgrade…
