…da mi nije prijatno da njegovi prijatelji dolaze nenajavljeno svaki vikend i ostaju do kasno. To je bilo sve. Nisam ga vrijeđala, nisam vikala. Samo sam rekla da mi u trudnoći treba više mira.
Nakon udarca nastala je tišina koju nikad neću zaboraviti. On je odmah spustio ruke, počeo da ponavlja da nije htio, da je „samo izgubio kontrolu“ i da se nikad više neće ponoviti. Plakao je. Ja nisam mogla ni da plačem.
Otišla sam u kupatilo, zaključala vrata i pozvala sestru. Nisam joj ni objasnila šta se dogodilo. Samo sam rekla: „Dođi po mene.“ Dok sam pakovala osnovne stvari, on je stajao na hodniku i molio me da ne pravim „veliku stvar od jedne greške“.
Ta rečenica mi je promijenila sve. Nije rekao da je uradio nešto strašno. Rekao je da ja pravim veliku stvar.
Kod sestre sam ostala nekoliko dana. Telefon mi je bio pun poruka, cvijeća, obećanja i fotografija dječje sobice koju smo planirali. Njegova majka me zvala i govorila da je pod stresom zbog posla i da „svakom može da se omakne“. Moja majka je rekla samo: „Vrati se jedino ako si sigurna da si bezbjedna, ne zato što te drugi ubjeđuju.“
A onda sam saznala nešto što me dodatno slomilo. Njegova bivša djevojka, za koju je uvijek govorio da je „luda i ljubomorna“, javila mi se kada je čula da smo se razdvojili. Nije me nagovarala ni na šta. Samo mi je poslala staru fotografiju modrice na ruci i napisala: „Meni je prvi put rekao isto: nikad više.“
Tada sam shvatila da možda nisam bila prvi put kada je „izgubio kontrolu“, samo prvi put kada sam ja to vidjela.
Još nisam donijela konačnu odluku. Znam samo da trudnoća nije razlog da ostanem tamo gdje osjećam strah.
Šta biste vi savjetovali ženi u ovakvoj situaciji: može li se poslije prvog udarca ikada ponovo vjerovati obećanju da se neće ponoviti?
