Mislila sam da je time sve završeno. Ali nekoliko dana kasnije svekrva se ponovo pojavila pred mojim vratima.
Ovoga puta nije bila ljuta. U rukama je držala staru kutiju.
„Ovo je pripadalo mom sinu. Mislim da sada treba da bude kod tebe“, rekla je.
Otvorila sam kutiju i pronašla porodične fotografije, nekoliko pisama i malu kovertu sa mojim imenom.
Prepoznala sam mužev rukopis.
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarala.
Pisalo je:
„Ako ovo čitaš, vjerovatno nisam uspio da ti kažem sve. Znam svoju majku i znam da će poslije mene možda biti ljuta i povrijeđena. Nemoj joj zamjeriti. Stan koji sam joj kupio nije samo njen dio nasljedstva. To je moje posljednje obećanje ocu da nikada neće ostati bez krova nad glavom.“
Pogledala sam svekrvu. Plakala je.
„Nisam znala za ovo“, prošaputala je.
U koverti je bio još jedan papir — potvrda da je moj muž godinama tajno odvajao novac za školovanje naše djece.
Sve je pripremio mnogo prije nego što smo znali da će nas napustiti.
Svekrva me tada prvi put zagrlila.
„Oprosti mi. Mislila sam samo na ono što sam izgubila, a nisam razmišljala šta ste izgubili ti i djeca.“
Nisam joj ništa odgovorila. Samo sam je zagrlila jače.
Od tog dana više nikada nije pomenula kuću.
A njegovo posljednje pismo čuvam i danas, jer se završavalo riječima koje nikada neću zaboraviti:
„Kuća je samo zid. Vi ste bili moj dom.“
