U poruci je pisalo da su već razgovarali o smještaju za mene i da treba požuriti dok se ne predomislim. Snaha mu je odgovorila da će mi predstaviti odlazak kao kratki odmor. Ispod toga stajala je fotografija automobila koji je sin planirao kupiti čim prodaja bude završena.
Spustila sam telefon i zamolila unuka da ode u sobu. Kad su se vratili s balkona, rekla sam da želim ponijeti papire kući i pročitati ih. Sin se naljutio. Počeo je nabrajati sve što je navodno učinio za mene, a snaha govorila da kupac nema vremena za moje sumnje. Nisam im rekla šta sam vidjela.
Sutradan sam otišla s prijateljicom do osobe koja je pripremila dokumente. Među njima je bilo i ovlašćenje šire od obične prodaje stana. Tražila sam da se ništa ne nastavlja i uzela kopije svega. Tek poslije sam nazvala sina i pitala koliki je tačno dug, kome ga vraća i zašto mi nije pokazao nijedan dokaz.
Prvo je tvrdio da mu ne vjerujem. Onda je priznao da dug postoji, ali da je mnogo manji nego što je govorio. Ostatak novca planirali su za automobil i uređenje svog stana. Smještaj za mene, rekao je, bio bi „lakši za sve“. Pitala sam ga ko su ti svi i zašto među njima nema mene.
Unuk je došao nekoliko dana kasnije s crtežom moje zgrade. Iznad prozora napisao je: „Bakina kuća.“ Nisam mu pričala šta su roditelji pokušali uraditi. Rekla sam mu samo da odrasli nekad donesu loše odluke i da on nije odgovoran za njih. Sinu sam ponudila da zajedno napravi stvaran plan vraćanja duga, ali bez prodaje mog doma i bez novca na njegov račun.
Odbio je i prestao da zove. To me boli, naročito nedjeljom kad postavim jednu šolju više iz navike. Ipak, prvi put imam mir kad zaključam vrata, jer znam da ključ ostaje kod mene. Prijateljica kaže da sam sačuvala stan. Ja znam da sam sačuvala i pravo da odlučujem kako ću živjeti. Da li biste i poslije ovakvog plana pomagali sinu da vrati stvarni dug ili biste potpuno prekinuli finansijsku pomoć?
