Okrenula sam se prema mužu. Lice mu je bilo blijedo, ali nije izgledao iznenađeno. Tražila sam da ponovi šta je rekao. Odgovorio je da sam ga pogrešno čula i pružio ruku prema monitoru. Sklonila sam ga i uzela bebu. Na ekranu je žena i dalje stajala nad krevetićem.
Izašli smo iz kuće prije svitanja. U automobilu je priznao da sam prethodnih noći ustajala i odlazila do ulaznih vrata. Mislio je da mjesečarim. Jednom me čuo kako nekome govorim: „Samo dok dijete ne zaspi.“ Nije mi rekao jer nije želio da me plaši, a ja se nijednog ustajanja nisam sjećala.
Vratili smo se s vlasnikom kuće. Tvrdio je da monitor pripada prethodnim stanarima i da ga je zaboravio skloniti. Kad smo pomenuli vrijeme 2:17, ispustio je ključeve. U toj kući je prije mnogo godina nestala žena nakon porođaja. Njen muž je govorio da je izašla noću, ostavivši dijete u sobi.
U ormaru smo pronašli kutiju sa starim fotografijama. Na jednoj je žena nosila spavaćicu gotovo istu kao moja. Ali na drugoj je bio vlasnik kuće, mnogo mlađi, sa bebom u naručju. Rekao je da mu je to majka i da cijeli život pokušava saznati šta se dogodilo. Kuću je iznajmljivao, ali tu dječju sobu nikad nije promijenio.
Nisam čekala dalja objašnjenja. Spakovali smo se i preselili kod moje sestre. Monitor sam ostavila na kuhinjskom stolu, bez baterija. Tri dana kasnije vlasnik mi je poslao fotografiju prostora iza ormara. Majstori su pronašli mala vrata i stepenice koje su vodile u zazidani dio podruma. Napisao je samo: „Mislim da nije izašla iz kuće.“
Te noći nisam spavala. Oko dva i sedamnaest beba se probudila i gledala preko mog ramena. Sa telefona na stolu začuo se isti smijeh, iako nije bilo poziva niti otvorenog snimka. Zatim se pojavio tekst: „Hvala što si ga izvela.“ Ujutro poruke više nije bilo, ali u džepu moje spavaćice našla sam stari ključ. Da li biste taj ključ predali vlasniku ili biste odbili da ikada više priđete toj kući?
