Njeni prsti bili su ledeni. Pokušala sam da izvučem ruku, ali stezala je sve jače. Kolega je preko telefona ponavljao: „Ne gledaj joj u lice. Pitaj gdje joj je mama.“ Izgovorila sam pitanje. Djevojčica je pustila moju šaku i pokazala prema stepenicama. „Još spava. Ne mogu da je probudim.“
Kolega mi je rekao da ostanem iza recepcije do njegovog dolaska. Mala je sjela na sofu i počela da pjevuši. Na monitoru je sofa bila prazna. Tada je zazvonio interni telefon. Na ekranu je pisalo 214. Nisam se javila. Djevojčica je podigla pogled: „Ako se ne javiš, ona će sići.“
Kolega je stigao s vlasnikom. Čim je vidio dijete, vlasnik je problijedio. Iz ladice je izvadio stari ključ i stavio ga na pult. Djevojčica ga je uzela i krenula uz stepenice. Prije nego što je skrenula, rekla je: „Ovaj put nemoj opet zaključati.“ Vlasnik se spustio na stolicu i zaplakao.
Ispričao nam je da su prije dvadeset godina u toj sobi umrle žena i njena kćerka zbog neispravne peći. Majka je zvala recepciju jer joj je bilo loše. On je tada bio dežuran. Mislio je da je pijana i isključio telefon da može spavati. Vrata su ostala zaključana iznutra, a rezervni ključ je bio kod njega.
Ujutro je prvi put pristao da otvori sobu. Krenuli smo za njim. Krevet je bio uredan, vazduh leden, a na jastuku mala udubina. Pored telefona ležala je hotelska bilježnica. Na praznoj stranici bila je svježe napisana rečenica: „Mama je zvala tri puta.“ Vlasnik je pogledao aparat. Počeo je da zvoni.
Podigao je slušalicu i rekao: „Oprostite.“ Vrata su se zalupila prije nego što smo stigli reagovati. Kada smo ih otključali, njega nije bilo. Na monitoru recepcije pronašli smo novi snimak: djevojčica izlazi iz hotela, držeći za ruku ženu u kaputu. Vlasnik hoda iza njih u pidžami. Hotel je zatvoren, ali svake noći u tri zove me broj recepcije. Biste li se ikada javili?
