Pritisnula sam slušalicu uz uho, pokušavajući da ne dišem preglasno. Kvaka se polako spuštala. Glas pred vratima postao je nježniji: „Donijela sam ti čaj, onaj koji voliš.“ Upravo te riječi majka je govorila kada bih kao dijete imala temperaturu. Zamalo sam otključala. Onda je glas iz telefona rekao: „Pitaj je kako te zovem kada smo same.“
„Kako me zoveš?“ izustila sam. Koraci su utihnuli. Čula sam nešto nalik grebanju noktima po drvetu, a zatim odgovor: „Dušo.“ Majka me nikada nije tako zvala nasamo. Za nju sam bila Mrvica. Odmakla sam se od vrata. S druge strane nešto je snažno udarilo, toliko da se prašina osula s dovratka.
Glas u slušalici naredio mi je da otvorim donju ladicu noćnog ormarića. Ispod maramica pronašla sam kovertu sa svojim imenom. Unutra je bila fotografija majke kao djevojčice, njene sestre i istih vrata iza njihovih leđa. Na poleđini je pisalo: „Ne vjeruj onome što zna naše glasove. Ljubav pamti ono što ono ne može.“
Nisam znala da je majka imala sestru. U koverti je bio i požutjeli novinski isječak o djetetu nestalom u toj kući. Tada se iz hodnika začuo plač male djevojčice. „Mrvica, pusti me unutra“, rekla je. Srce mi je stalo. Znalo je nadimak. U slušalici je nastala tišina, pa majčin glas: „Sad je čulo. Ne odgovaraj više.“
Do jutra sam sjedila naslonjena na krevet. Čas bi pred vratima plakalo dijete, čas bi me otac dozivao, iako je bio živ i stotinama kilometara daleko. Kada je svanulo, sve je prestalo. Našla sam duboke tragove na vratima i šolju toplog čaja na podu. Telefon je zaista bio bez kabla. Kuću sam napustila istog dana.
Sedmicu kasnije otac je došao kod mene. Pokazala sam mu fotografiju, a on je samo sjeo: „Tvoja majka je cijelog života pazila da nikada ne ostaneš sama tamo.“ Te noći zazvonio je moj mobilni. Na ekranu je bio majčin stari broj. Nisam se javila. Onda je iz prazne kuhinje neko prošaputao: „Mrvica.“ Biste li vi odgovorili na taj poziv?
