Na stolu su ih čekale dvije koverte, jedna stara fotografija i papir koji sam prethodnog dana potpisala kod notara.
Snaha je odmah pogledala oko sebe, tražeći novac.
„Mama, gdje su pare? Majstori nam dolaze za nekoliko dana, moramo im platiti.“
Mirno sam joj pokazala stolicu.
„Sjedite, djeco. Prvo moramo da razgovaramo.“
Sin je primijetio da nešto nije u redu.
„Mama, šta se dogodilo? Jesi li dobro?“
Pogledala sam ga. Bio je to isti dječak kojeg sam nekada držala za ruku dok je učio da hoda. Za njega sam radila po dvije smjene, odricala se novih cipela i haljina, samo da njemu ništa ne nedostaje.
A sada sam sjedila preko puta njega i pitala se gdje sam pogriješila.
„Sine, koliko sam vam novca dala otkako ste se vjenčali?“
Zbunio se.
„Pa ne znam, mama. Nikada nismo brojali.“
„Ja jesam“, odgovorila sam.
Izvadila sam malu svesku u koju sam godinama zapisivala svoje troškove.
„Za automobil sam vam dala 6.000 maraka. Za svadbu još 5.000. Za renoviranje kupatila 4.000. Za dječju sobu 3.000. A tu nisu uračunati računi, hrana, odjeća za unuke i sve ostalo.“
Snaha je nervozno prekrstila ruke.
„Pa zar ćete nam sada sve to prebacivati? Mislila sam da nam pomažete od srca.“
Pogledala sam je pravo u oči.
„I jesam, ćeri. Sve sam davala od srca. Nikada nisam tražila da mi vratite ni jednu marku.“
Zastala sam, a onda nastavila:
„Ali prije nekoliko dana čula sam nešto što mi je pokazalo koliko zapravo vrijedim u vašim očima.“
Snaha je problijedjela.
„Šta ste čuli?“
„Čula sam kako govoriš da me još malo moraš trpjeti, dok ne završite kuću i dok vam dajem novac. A poslije mogu da idem gdje hoću.“
U prostoriji je nastala potpuna tišina.
Sin se okrenuo prema supruzi.
„Je li to istina?“
Ona je počela da zamuckuje.
„Ma nisam ja tako mislila… Bila sam nervozna. Znaš kako je, čovjek svašta kaže.“
Osjetila sam suze u očima, ali nisam dozvolila da mi glas zadrhti.
„Možda čovjek u ljutnji kaže nešto što ne misli. Ali ti nisi zvučala ljutito. Smijala si se dok si to govorila.“
Sin je spustio pogled.
Tada sam gurnula prvu kovertu prema njima.
„Ovdje su svi računi i dokazi o novcu koji sam vam godinama davala. Ne tražim ga nazad. Želim samo da znate koliko sam se odricala.“
Snaha je otvorila kovertu i počela da prelistava papire.
„Dobro, mama, shvatili smo. Ali šta je s onih 8.000 maraka?“
Tada sam shvatila da je ništa od onoga što sam rekla nije posebno pogodilo.
Ponovo je mislila samo na novac.
Uzela sam drugu kovertu.
„Ovdje je moj odgovor.“
Sin ju je otvorio.
Unutra se nalazio dokument iz banke.
„Mama, šta je ovo?“, upitao je.
„To je potvrda da sam svoju ušteđevinu prebacila na poseban račun. Od danas taj novac čuvam za sebe, za svoje zdravlje i za dane kada više ne budem mogla sama.“
Snaha je naglo ustala.
„Znači, nećete nam pomoći?!“
„Neću vam dati 8.000 maraka“, odgovorila sam mirno. „Vrijeme je da naučite da živite od onoga što sami zaradite.“
„Ali mi smo računali na vas!“, povikala je.
„Znam“, rekla sam. „U tome i jeste problem.“
Sin je ćutao.
A onda je ugledao staru fotografiju na stolu.
Na njoj smo bili on i ja, ispred naše male kuće. Imao je možda sedam godina, a ja sam ga držala u naručju.
Na poleđini sam napisala:
„Mome sinu, za kojeg bih dala sve. Samo se nadam da će jednog dana razumjeti koliko majčinska ljubav vrijedi.“
Uzeo je fotografiju i dugo je gledao.
„Mama, zašto si ovo stavila ovdje?“
„Da se sjetiš vremena kada nismo imali gotovo ništa, ali smo imali jedno drugo.“
Tada su mu oči zasuzile.
Snaha je ljutito uzela torbu.
„Ako nam nećete pomoći, nemamo više šta da pričamo.“
Krenula je prema vratima, očekujući da će sin poći za njom.
Ali on je ostao da sjedi.
„Sačekaj“, rekao joj je.
Okrenula se.
„Šta sad?“
Pogledao ju je i izgovorio nešto što nisam očekivala.
„Moja majka nam je dala sve što je imala. A ti si upravo pokazala da ti ni to nije dovoljno.“
Snaha je zanijemila.
„Ti sada staješ na njenu stranu?!“
„Ne stajem ni na čiju stranu. Samo prvi put vidim koliko smo bili sebični.“
Nakon toga je ustao, prišao mi i zagrlio me.
„Oprosti mi, mama. Toliko sam se navikao da si uvijek tu da sam zaboravio da i ti imaš svoje potrebe.“
Plakala sam kao dijete.
Nisam željela da se moj sin svađa sa suprugom. Nisam željela da im se brak raspadne. Željela sam samo da me poštuju.
Ali priča se tu nije završila.
Prošlo je nekoliko mjeseci. Sin je počeo češće da me posjećuje, donosio mi namirnice i prvi put poslije mnogo godina pitao treba li meni nešto.
Snaha je, međutim, prestala da dolazi.
A onda sam jednog jutra dobila poziv iz banke.
Službenica mi je rekla da je neko pokušao da podigne novac sa mog starog računa koristeći punomoć koju sam dala prije nekoliko godina.
Srce mi je počelo ubrzano kucati.
„Ko je pokušao da podigne novac?“, upitala sam.
Službenica je izgovorila ime moje snahe.
Nisam mogla da vjerujem.
Odmah sam pozvala sina.
Kada sam mu ispričala šta se dogodilo, dugo je ćutao.
A onda je tiho rekao:
„Mama, postoji nešto što ti nisam rekao. Prije nekoliko dana pronašao sam dokumente koje je moja žena skrivala od mene.“
„Kakve dokumente, sine?“
Glas mu je zadrhtao.
„Mama, ona nije planirala samo da uzme tvoj novac. Planirala je nešto mnogo gore.“
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju.
A kada je došao i pokazao mi papire koje je pronašao, shvatila sam da sam onog dana, kada sam odbila da im dam 8.000 maraka, možda spasila mnogo više od svoje ušteđevine.
Jer na jednom dokumentu nalazila se adresa moje kuće, a ispod nje moje ime i potpis koji nikada nisam stavila…
