Kada su sin i snaha ponovo došli da traže novac, nisam se raspravljala. Mirno sam ustala, otišla do ormara i izvadila staru fasciklu koju sam godinama čuvala.
„Šta ti je to, mama?“ upitao je sin, pomalo nervozno.
„Nešto što je trebalo da vam pokažem mnogo ranije“, odgovorila sam.
Otvorila sam fasciklu i na sto stavila nekoliko dokumenata. Bili su to računi, priznanice i ugovor o pozajmici koju sam podigla prije nekoliko godina.
Sin je problijedio kada je ugledao svoje ime.
„Sjećaš li se kada si mi rekao da ti treba novac za učešće za stan? Rekao si da ćeš mi vratiti čim staneš na noge.“
Snaha je odmah prekinula:
„Pa valjda majka treba da pomogne svom djetetu!“
Pogledala sam je pravo u oči.
„Naravno da treba. Zato sam i pomogla. Ali nisam znala da ću jednog dana morati da biram između svojih lijekova i vaših prohtjeva.“
Sin je spustio pogled. Pred njim su ležali dokazi da sam godinama otplaćivala kredit od svoje male penzije, a da mu nikada nisam rekla koliko mi je bilo teško.
„Mama, zašto nisi rekla da još otplaćuješ taj kredit?“ prošaputao je.
„Zato što nisam željela da te opterećujem. Mislila sam da ćeš jednog dana sam shvatiti koliko sam se žrtvovala.“
Snaha je pokušala nešto da kaže, ali sin ju je prvi put zaustavio.
„Dosta je. Nismo imali pravo da tražimo ni marku od nje.“
Tada sam iz fascikle izvadila još jedan papir.
„Ovo je moja posljednja odluka“, rekla sam.
Bio je to dokument kojim sam uredila da moja ušteđevina, poslije moje smrti, bude iskorištena za pomoć starijim ljudima koji nemaju novca za lijekove.
Sin je zaplakao.
„Mama, zar si toliko razočarana u mene?“
„Nisam razočarana zato što nemaš novca, sine. Razočarana sam zato što si zaboravio da i ja moram od nečega da živim.“
Nastala je tišina. Snaha je gledala u pod, a sin je prvi put poslije mnogo godina prišao i zagrlio me.
Ali nisam povukla svoju odluku.
Jer sam tog dana shvatila jednu važnu istinu: majka može cijelog života da daje svojoj djeci, ali i ona ima pravo da sačuva nešto za sebe.
Od tada me više nikada nisu pitali za penziju. Sin je počeo češće da dolazi, ne zbog novca, već da me pita kako sam.
A ja sam konačno naučila da kažem „ne“ bez osjećaja krivice.
Da li sam ispravno postupila ili sam bila prestroga prema sinu i snahi?
