…ima nešto važno da mi kaže i da obavezno dođem sam.
Kada sam stigao, dočekao me je sa osmehom, kao i uvek. Na stolu je bilo malo mesa, salate i domaćeg hleba. Seo sam, a on mi je sipao sok i rekao:
„Brate moj, znaš da nikada nisam voleo da tražim pomoć. Celog života sam radio i borio se da nikome ništa ne dugujem.”
Odmah sam pomislio da mu treba novac. Bio sam spreman da mu dam koliko god zatraži, bez razmišljanja.
Ali onda je izgovorio nešto što me potpuno iznenadilo.
„Pre nekoliko dana doktori su mi pronašli ozbiljnu bolest. Moraću na operaciju, a posle toga dugo neću moći da radim.”
Ostao sam bez reči.
„Zašto mi nisi odmah rekao?”, upitao sam ga.
Spustio je pogled i odgovorio:
„Zato što znam da bi mi odmah ponudio novac. A nisam te zvao zbog toga. Hteo sam samo da te zamolim da, ako mi se nešto desi, povremeno obiđeš moju ženu i decu.”
U tom trenutku oči su mi se napunile suzama.
Čovek koji je čitav život radio za malu platu, koji je podigao kredit samo da bi mi bio kum, sada je brinuo isključivo o svojoj porodici.
Rekao sam mu da ćemo zajedno proći kroz sve i da neću dozvoliti da njegova porodica ostane bez ičega.
Samo se nasmešio i rekao:
„Znaš, prijatelju, novac nikada nisam imao, ali sam uvek imao tebe. Zato sebe smatram bogatim čovekom.”
Te noći nisam mogao da zaspim.
Sutradan sam pozvao svog advokata i knjigovođu. Doneo sam odluku koju sam dugo nosio u sebi.
Nisam želeo da mu dam milostinju. Želeo sam da mu pružim sigurnost, a da pritom sačuvam njegovo dostojanstvo.
Nekoliko dana kasnije pozvao sam ga u svoju firmu i pružio mu kovertu.
Kada ju je otvorio, ruke su počele da mu drhte.
Unutra nije bio novac.
Bio je dokument zbog kojeg je zaplakao kao dete. Pogledao me je i izgovorio: „Brate, zar si stvarno ovo uradio zbog mene?”
